КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Сигуран ход по макадаму

Слађана ИлићИ у новој збирци – „Корице за одлазећи глас“ (КОВ, Вршац) – другој по реду у овој години, Тања Крагујевић наставља свој, песнички сигуран ход по макадаму, оном из претходне збирке „Квартали“ („Чигоја“, Београд).

На том путу готово све осим стаменог, а динамичног, искусног, знаковитог песничког хода који врви од метафора, склоног бројним трансформацијама, као и осим памћења, тишине, белине, хладноће, празнине и неумољивости времена је трепераво, упитно, несигурно.

Шта је то што остаје као траг на пређеном путу, у овостраности, када лирски субјект са њега коначно искорачи?

Школице, игре смисла, вера у речи – које су обележиле његово постојање и дале му могућност трајања и у астралности – моћ градитељства и на том месту.

Остављајући макадам за собом, лирски субјект спознаје две врсте вечности – ону – кратку – која му остаје за леђима, у којој је много отисака стопала претходних ходача која унеколико релативизују значај и видљивост његових стопа, док је пред њим друга – и дуга, можда бескрајна, у „младим јатима галаксија“ – у којој је егзистенција видљива само у стопалима духа која остављају трагове услед „сумње ненаписаних речи. / У оне написане“ („Замишљено“).

Управо та сумња, казали бисмо читајући поезију Тање Крагујевић, у пределима „међу јавом и мед сном“ показује „снагу замишљеног“. Њена је моћ да „прозирним учини и камен“.

Ређање тих каменова, и обавезно везивање тишином, стварање је сопствене стазе према вечности. У том градитељском чину важно је уочити истоветан значај и тежину „камења“ и тишине мимо речи. Резултат њиховог склада је обиље.

Осврћући се на пређени пут, са пуном свешћу о могућем губитку, али и о могућности чувања сећања, бар његових фрагмената, у „меморију једног дана песме“ смешта „поспремање пролећа“, „у дечјем врту разнобојну буку“, „неколико рођендана“.

Насупрот свему томе, вољно упамћеном, у меморију њених песама стају сви критични тренуци и болови овостране егзистенције: пандемија и умножавање смрти („Сеобе“, „Писање“), поновно пристизање „ослободитеља од слободе“, нужно раздвајање ближњих („Зид“), избеглиштво („Путници“), смрти пријатеља („Песникиње, оријентири“). Лирски субјект увиђа доминантну карактеристику таквих догађаја – независност – и не остаје му ништа друго до да прихвати њихову тежину, искреност, ненаклоњеност човеку („Независност“).

Но, имајући на уму да „Истина поезије истина је промена“, као и да је „колебљиво тло игре“, „лик песникиње (је) усправљен у патњи“ („Врч“). О таквом држању, и знању, сведоче нам и друге песникиње кроз историју књижевности и путовања по макадаму, на пример, Вислава Шимборска: „На тренутке живот је подношљив“.

Тако мисли и наша песникиња чији су стихови известан вид бдења и молитве над различитим странама истине. Њој верујемо, како због високих уметничких домета њених стихова проистеклих из сржи традиције и културе, тако и због њихових исцелитељских моћи: „А можеш срочити и молитвице. / Сићушне. Као прадавно и заувек / памтљиво зрно бројанице. // Или опоруку. Из згрчене утробе. / Правекова. Пећина. А опет личну. / Попут моје. Не без бунта. Очаја. // И наде. Да рана свих мојих Ја. Поезије. / Зацељује. И ову. И ону. Страну истине („Са ове и са оне стране“).