КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Роман о свима нама

У ОКВИРУ темата „Култура и национална траума“, објаљеном у часопису Култура 172/2021, који садржи текстове наших највиђенијих научника савременика, налази се и текст проф. др Јована Мирића „То ни у сну нисмо могли да сањамо“, у којем је дат преглед трауматских догађаја и њима изазваних реакција од балканских ратова до данас.

Но, аутор у раду истиче и чињеницу да недостајући фрагмент на тој слици јесу трауме Срба на Косову и Метохији од шездесетих година прошлог века (најмање) до деведесетих. „Све што се у томе периоду тамо догађало“, пише аутор, „било је брижљиво скривано од јавности“.

Недовољни су и подаци и о реакцијама бораца на том подручју из ратова деведесетих. Но, о њима смо у прилици да сазнамо кроз ретке примере литературе наших поштованих стваралаца који су били и учесници поменутих збивања. Онај кога бисмо хтела да овом приликом истакнемо јесте Милоје Радовић. Његов роман „Лептирова одбрана“ („Партенон“, Београд 2022), карактеристичан је по оквирној причи, као и по нелинеарном приповедању које поред реалистичне основе садржи елементе фантастике, а у којем истакнуто место имају и онирички елементи.

На први поглед, док још не одмакне са читањем, можда би понеки читалац због тога исказао чуђење или се чак осетио изневереним, јер реч је о врло конкретним догађајима, времену и простору – о најстрашнијим борбама (седам недеља) на Проклетијама 1999. године. Но, с обзиром на њихово уметничко уобличењe, убрзо ћемо разумети да ово значењски врло слојевито дело у којем су јунаци психолошки мајсторски нијансирани, тематизује страх и човека, све сегменте његове личности у околностима измењеним у односу на оно што називамо мирнодопском свакодневицом. Лако уочавамо да сневно и фантазијско показују унутрашње биће јунака – њихове тескобе, море, очај – као и потребу да се бар на такве начине искорачи из датог времена и простора, да се, ако је то уопште могуће, очувају физичка и душевна целовитост.

О тананости ове друге сведочи Лептиров имагинарни сусрет са Мораном у Авијану, знаковитом месту, на почетку и на крају романа, као и треперења и поступци других јунака услед ратне стварности. Та жена амблематичног имена, попут словенске богиње зиме и смрти, појављује се где хоће и када хоће, у складу са својим моћима бира „саговорнике“, чара их и заварава час у лику лепотице, час у демонском страшном појаву, игра се њиховом психом. Она је на почетку и на крају свега. Ту истину само делимично може релаксирати чињеница да је насупрот њој, увек и свуда, у свим причама, лик мајке, која се борцима (приповедачима), без обзира на њихове међусобне разлике и карактере, указује увек у кризним тренуцима, с којом воде безгласне разговоре. Мајка је, видимо у роману, њихов последњи штит од страха страха сведржитеља.

Овај необичан алегоријски роман истовремено је и прича о добровољној жртви, о чему сведоче лични примери оних који су са разних страна, неки из потпуне заштићености, дошли да се боре за опстанак Косова и Метохије, и о праштању, о чему казује игуманова проповед.

Један од приповедача у овом роману тврди како „није добра књига која пише само о једном човеку. Није добро ништа што је намењено само једном човеку“. „Лептирова одбрана“ роман је о свима нама и намењена је свима нама, о чему сведочи и тренутак у којем настаје и овај текст. „Лептирова одбрана“ и даље сама себе пише.