КЊИЖЕВНА КРИТИКА – ПЕРВЕРЗИЈА ЈАСЕНОВЦА: Игор Маројевић, Остаци света, Дерета, Београд, 2020.

ЈЕДАН од наших значајних књижевних зналаца, истовремено писац, пријатељ, једном приликом је казао: „Мржња не пише књижевност“.
Прожима ме сећање на тај разговор све време док читам „Остатке света“. Тај роман писан је са одсуством тог страшног осећања. То је прва разлика између Игора Маројевића и неких његових савременика који су писали политички коректне романе о значајним историјским догађајима, великим удесима из наше ближе прошлости.

Друга разлика између романа Игора Маројевића и дела споменутих јесте што његов роман нема тезу.

Трећа разлика јесте ауторова незаинтересованост за форсирање било какве идеологије.
Четврта разлика јесте ауторово јасно увиђање узрочно-последичних веза у историјским токовима.
Пета разлика јесте незаинтересованост за било какав вид ревизионизма.

Шеста разлика јесте ауторова незаинтересованост за деградиране „књижевне“ награде.

Седма разлика јесте ауторова суштинска заинтересованост за књижевност, за комплексност зла.

Разлика свакако да има још, но, да видимо како оно што овог писца занима функционише у његовом новом роману.

Он је тематизовао оно што по критеријумима „одабраних књижевних тумача“ уопште није актуелно, пошто се не бави „храбрим суочавањем са (ближом) прошлошћу“ (што по нашем разумевању значи суочавање нас самих са нашом кривицом), него најпре страдањем појединаца и народа у Шпанском грађанском рату, сагледаном са различитих друштвених, политичких и свих других важних перспектива, потом Јасеновцем – Аушвицом Балкана, Блајбургом, а онда страдањем Срба у Босни деведесетих година 20. века, са посебним освртом на њихово страдање у Кравицама, као и на њихово страдање у Сребреници у Другом светском рату од стране муслиманских усташа, као и страдањем муслимана у Сребреници деведесетих и, коначно, НАТО бомбардовањем СР Југославије.

Све наведене теме реализоване су системом уланчаног сказа – приповедачи се смењују, свако од њих исповеда или настоји да документује своју причу, најчешће свој лични удес или пак удес ближњег услед апокалиптичних историјских бура. Некада се лични удеси јунака укрштају и додатно усложњавају њихове односе увек у новим околностима јер та – историјска – бура не престаје, само се трансформише и обнавља. Јунаци због дубоких колективних и појединачних траума ближњих нису у могућности да се снађу, нити да се суоче са оним што их затиче – где год да су. Њихово искуство са историјом – и прошлом и садашњом – увек је негативно. Важно је да уочимо зашто.

Највећа страдалница у овом роману свакако је Нада Марковић, најпре учесница у Шпанском грађанском рату, која се удаје за шпанског анархисту Лукаса. Она се потом враћа у Загреб и бива спроведена у Јасеновац првенствено зато што одбија „љубавне“ понуде Анте Мошкова, усташког заповедника. У Јасеновцу бива пребијана и силована, а ипак, у животу остаје захваљујући свом силоватељу, усташи Вилиму Петрачу, због пискавог гласа и непривлачног изгледа искомплексираном мушкарцу, авангардном песнику који настоји да оформи сопствену поетику, насупрот тада непожељној експресионистичкој. Свој прави израз он налази у Јасеновцу инспиришући се клањем, он дакле, налази везу између стваралачког чина и клања. То је тек једна од перверзија којом се одликује он, али и то стратиште.

Још једна – и највећа – перверзија одликује изузетно упечатљиву слику пробоја Јасеновца и Наде Марковић у њој. Док у општој пометњи логораши беже, она клечи над сопственим мучитељем Вилимом који је избоден ножем, проверава да ли он дише. И по завршетку пробоја, она остаје да клечи над њим мртвим. Над том сликом замукле су чак и усташе. Тај призор изузетно је знаковит. По нашем сматрању он је у роману психолошки најкомплекснији и рефлектује се на све јунаке, и оне који за њега не знају, и још шире, његов рефлекс постаје уписан у код читавог једног народа, претежно на плану несвесног. О томе сведочи наша ирационална емпатија према онима који у свакој прилици – баш увек – отворено показују према нама анимозитет који има своју континуирану (пред)историју. Дакле, перверзија тог логора, тог најстрашнијег места, шири се и обнавља – због никада неизвршене денацификације друштва у којем је Јасеновац био могућ. Она узоркује нове историјске удесе и онемогућава уцеловљење. Отуда су, углавном, сви потомци Надине и Лукасове генерације, а чини се и сви после њих, идентитетски дезоријентисани. Такви су и Бошко Чипељ (Боске Ћипељ), и Мојаш Кажић, и Иванка Новчић и други. Та идентитетска дезоријентисаност не односи се само на појединце.

Сложене и страшне личне приче које, како видимо, репрезентује удес читавих народа, писац је настојао, тамо где је то било могуће, да релаксира аутоиронијским и иронијским исказима јунака приповедача, чак и хумором. Но, иза свега, само су остаци света. Не може бити уцеловљења, чак ни обриса истинске ведрине, без искреног и великог покајања свих злочинаца.

Но, Игор Маројевић је кроз низ комплексних прича које се смењују, а које повезује увек најмање та једна нит о перверзији Јасеновца, испитао природу зла, начине његовог функционисања и рефлектовања, и суочио нас са његовом цикличношћу.

Са тим се сигурно морамо суочити уколико читамо и следећа књижевна дела чије тематске основе чине Јасеновац и/или тотални геноцид који је прецизно именовао Динко Давидов:

Горан Чучковић, „Једење богова“; Боба Благојевић, „Путница: два детињства“; Лепосава Исаковић Миланин, „Живот и оно друго“; Славица Гароња, „Парусија, гласови испод папрати“ и други.

Несумњиво, писац је слободан да пише о чему год хоће. Хвала Игору Маројевићу и поменутима што су се на високоуметнички начин бавили феноменом зла, страдања и крхотинама света.