КЊИЖЕВНА КРИТИКА: О ономе што се не сме издати – Милан Ружић, Народ за издавање, Службени гласник

ИСКРА на Фејсбуку

Слађана Илић (Фото: Новости)

Трећу по реду књигу писца и колумнисте Милана Ружића чине лирски записи. Они су по много чему специфични. Једна од специфичности јесте чињеница да су лирски упркос томе што њихову тематску основу најчешће чине појаве – дијагнозе – српског савременог друштва, али и традиционалне српске особине које нису за похвалу – као што су поделе, самопорицање и заборав.

У тим записима опомињемо се чињенице да су данас у књижевном, културном и друштвеном животу најпризнатији они који би суштински у свим поменутим областима требало да буду талог. Да су то они који се одричу своје традиције и идентитета – интересно, они који у складу с тим без устезања оспоравају тековине културних посленика чије дело чини стубове српског културног обрасца који управо због таквих „критичара“ и увек сложених геополитичких чињеница на Балкану, и не може имати континуитет.

Насупрот њима, у појединим записима је реч и о онима који би требало да чине данашњу српску елиту, али за које у друштву нелогичности и декаденције нема места и који због немогућности да себи и ближњима обезбеде пристојну егзистенцију у рођеној и вољеној земљи, из ње одлазе.

Отуда разумемо да су записи Милана Ружића и извесни палимпсести. Он пише, али са свешћу о својим прецима и претходницима и с поштовањем према њима на свој начин продубљује тематику доминантну у делима Душана Ковачевића (20 српских подела (Срба на Србе), Душана Радовића (афоризми и записи чије су теме љубав и хуманизам, али и критика друштва), Алексе Шантића када је у питању чиста љубав према домовини, Петра Петровића Његоша када су у питању чојство, јунаштво и слободарство као есенција српског бића, Меше Селимовића када је у питању писање као једини могући начин егзистенције итд.

На том трагу Милан Ружић пише о свему што воли (свој народ, своју земљу, ближње), али и о свему што га боли – о стремљењима интелектуалне „елите“ на позицијама – одрођене од народа и његовог бића, о тековинама таквих предузимања, о очигледној урушености – како породице као основне друштвене ћелије, тако и друштва, књижевности и културе.

Да ова књига, која не може код читаоца узроковати добро расположење, с разлогом, као ни било шта када читалац свој поглед с ње усмери око себе, ипак садржи и наду, уочљива је у чињеници да се Милан Ружић залаже за православље, да о њему има завидна знања, некарактеристична за младе у Србији данас, и не само за младе, да из срца промовише све тековине хришћанства, да има истинско, дубоко поштовање према монасима.

О значају православља – које би требало да је есенција српског постојања и свакодневног живота – закључујемо особито из једног, имплицитног апела који је приповедачу особито важан, а у ком се каже да су монаси данас једина браћа међу којом нема подела.

Специфичност ове књиге знаковитог наслова који, као и записи, садржи и иронију, јесу приповедачки поступак и језик. Милан Ружић пише некарактеристично у односу на своју генерацију која живи брзо, пише брзо, која стреми модерности, експерименту и садашњим западњачким вредностима, која настоји да се што боље снађе у свему што либерални капитализам доноси.

За све то Милан Ружић уопште није заинтересован. Он, у складу са својим духовним и другим начелима која су традиционална, која су оно највредније што се може наследити од предака, из народне традиције, некада чак и архаизовано, записује чињенице свога времена и размишљања о њима – о ономе што сада – нажалост – јесте, као и о ономе што је било и што ће бити. Стиче се утисак да такав приповедачки поступак, стил и језик писац бира намерно како би показао блискост са свим што је њему важно, што би требало бити важно и нама.

Новости

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.