КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Небеска аристократија

ВЕОМА сложена, слојевита и по приповедачким поступцима разнородна књига Емира Кустурице „Видиш ли да не видим“, која се недвосмислено издваја међу другим књигама скорије објављеним у „Плавом колу“ Српске књижевне задруге, чини управо оно због чега једно дело називамо уметничким.

Ангажује сва човекова чула, омогућава читаоцу да себе и свет спозна посвећујући се тексту, истовремено досежући до најскривенијих сопствених духовних дубина.

Приповедач то чини асоцијативним уланчавањем садржаја полазећи од места на којем је био дете јер, одавно нам је казао приповедач „Савета за лакши живот“ Горана Петровића да се многе значајне ствари и догађаји најбоље виде са места на којем смо били дете. То место је брдо изнад градског језгра Сарајева, Горица. Лако је уочити да је за приповедача, сада у светским размерама осведоченог уметника, а тада високоосетљивог дечака који у себи спознаје стваралачки импулс док опчињено у биоскопу посматра покретне слике, митопоетско. Зашто?

Зато што, сазнајемо кроз сада већ фантазмагоричну причу, на том месту наречени дечак успева да „заврне Њутна“, тј. да први пут хитне у небо поклопце шерпи од којих су неки постали сателити. Путању плавог сателита, баченог са небодера, зато што га је баш тај дечак бацио, „одређивало (је) све друго само не правило летења“. Поред наведеног никако не би требало да сметнемо са ума једну чињеницу о том дечаку. Када је открио ту своју моћ, стајао је најпре на брду, потом на небодеру. Како даље тече његово приповедање из позиције бившег дечака, које садржи значајна питања о заустављању времена, чиме је приповедач такође у младалачким данима овладао, а то више знање и моћ делио са свим гледаоцима својих филмова, плотиновским питањем о значају загледаности у себе („Повуци се у себе и гледај!“), о опадању те могућности у савременом свету услед напредовања технологије и „тријумфа идеологије неписмености“; о истини о великим уметничким делима и њеном занемаривању, о ванвременској вредности артефакта, о идеологијама које се намећу као замена за религију, о питању слободе, етике, естетике, историје, пријатељства и осећању за другог, чини нам се да он, куд год се кретао, ма где одлазио, заправо никада с митопоетске висине није ни силазио, и увек је даље, а поуздано видео.

Његова природа, над којом смо све време запитани, као и висока уметност, умножавају фантазмагоричне слике и чврсто их повезују, иако је између њих низ динамичних реалистичних епизода – хуморних, лирских, полемичких када је у њиховом средишту караказан историје и/или савремени свет и његово лицемерје.

Неколико је њих који због природе главног јунака књиге Петера Хандкеа (Петра Апостола Спелеолога) који осећа истину, анђеоски наткриљују остали садржај књиге. Прва слика коју издвајамо јер је на нас отавила изузетан утисак јесте како Петар, враћајући се из Велике Хоче, спасава дечака Радосава са остатака Грделичког моста бомбардованог у „Милосрдном анђелу“ 1999. године. Петар скида крила свог сувозача, анђела Касијела („Небо над Берлином“), качи их на своја рамена, па потом лети попут сокола ветрушке, небеског аристократе, како би спасао дечака. Дакле, Петар анђеоски интервенише на месту злочина „Милосрдног анђела“. Тако, бар на тренутак омета континуитет зла које траје, које никада није ни престајало, што разумемо на основу низа асоцијација које, природно, буди име спасеног дечака – Радосав – као и име Анрићевог Радисава на ћуприји.

Друга слика коју издвајамо јесте Петров ход по сајли преко Дрине на капији Старог Брода и његов „велики пад увис“ на једној од „најсмртоноснијих граница у Европи“, на месту где се растају Исток и Запад и где је Добро пострадало над Злим, где су у пролеће 1942. усташе под вођством Јуре Францетића побиле 6.200 Срба. На том истом месту, као последица сталног рада демона и Петар је смрти погледао у очи. Иако није успео, како је намерио, да споји две „супротстављене обале“ – што је Иви Андрићу пошло за руком у литератури – ипак је то учинио уз помоћ сокола ветрушке, јер је, како приповедач тврди на основу сопственог животног искуства: „Соко јачи од несреће“.

На самом почетку приказа казали смо да смо стално запитани над природом приповедача ове књиге. Петрово и његово дело, као и они сами, огледају се један у другом. Иако не приповеда црнобело већ у боји, иако га могу видети, чути и разумети и они који нису деца, и приповедач има крила, али о томе, наравно, ћути. Овом књигом заокружена је формула лепог, а нарушена сакралност спектакла, као и светског привида који се, чини се, коначно распада.