КЊИЖЕВНА КРИТИКА: „Контраендорфин“ као дисертација

ХАЈДЕ да не буде да нисмо ни споменули овогодишњу „Нинову“ награду.
Реално, веома је тешко о њој говорити с књижевнокритичког аспекта пошто критеријуми тог жирија, како су већ много пута напоменуле колеге критичари, и не само они, и не само ове године, баш и нису чисто књижевнокритички.

Како то да не закључимо када, ако само последњи избор узмемо у обзир, у најужем кругу није било романа Радована Белог Марковића „Стојна ветрењача“, који је пример чистог артизма, за који је, додуше, потребан изузетан естетски укус, а и знање, као и то да у последњем кругу ниједан глас није добио трећи, а не први, како је један необавештени члан жирија тврдио у свом тексту, у свему изузетан роман Енеса Халиловића „Људи без гробова“, роман који ће сигурно остати у историји књижевности. Како да у том, последњем, кругу ниједан глас није добио роман Владана Матијевића „Слобода говора“? Чудно, с обзиром на то да је сигурно он писац чија је сатира убојита, хумор урнебесан.

Добро, пошто све то већ знамо, занимљиво би било када бисмо од уредника награђене књиге могли добити одговоре на нека питања. У тексту који стоји на задњој корици те књиге пише да је она „врхунац Басариног опуса о демонтирању српских митова“. Баш ме занима на основу чега уредник тврди да је баш ова књига „врхунац“. Је л’ мисли на књижевне домете? Такође ме занима у којој је функцији, ако говоримо о књижевном поступку и књижевности, „детронизација националних величина и бардова“, мада и то шта Басару као интелектуалца и бившег дипломату препоручује да то чини. Оно, није да ме не занима ко су за њега величине и бардови. Ово „национални“ ћемо да изоставимо, да му не засмета или му пак не сузи избор. Било би лепо да нам уредник каже зашто је „српски менталитет погубан“ и ком менталитету припадају он и лауреат. Нисам успела из књиге да докучим у чему се огледа њихова далековидост. Такође би ме занимало који „идеолошки заноси имају“, а који немају, „самоуништавајуће размере“? Зар нису сви идеолошки заноси опасни, као и њихова, најчешће очигледна, демонстрација силе у свим сегментима друштва, па и у култури и књижевности? Да ли уредник и лауреат, или пак само лауреат, мисли искључиво на идеологије које њему не одговарају или пак на све идеологије?

Такође би ме занимало које су то „малигне и неуралгичне тачке новије српске историје, културе и политике“. Питање тих тачака, рекла бих, поприлично је комплексно, а одговор на то питање сигурно није један, уколико пак јесте један, односно уколико уредник мисли да их је баш Басара врхунски тематизовао, ја бих се уплашила.

Није да се нисам запитала како уредник који је својевремено припадао уређивачком одбору Просветине „Библиотеке великих романа“ заједно са Добрицом Ћосићем, Миодрагом Павловићем, Богданом А. Поповићем и Радивојем Микићем може стварно да мисли то што је у поменутом тексту написао и да ли стварно то мисли или је пак постао, силом прилика, свестан невеселих друштвених манифестности које је и сам осетио, а треба живети…

Имајући на уму романе које сам поменула, као и културу и књижевно господство њихових аутора, као и уметничку слободу, као и чуваре капија који једно дело проглашавају за уметност, као и слободу критичке речи, као и текст уредника са задње корице награђене књиге, издвајам из ње тек један сегмент, на пример, овај:

„Општепознато је, рецимо, да је Андрић од ране младости боловао од малтене свих уносних болести – нарочито оних у тренду, туберкулозе на пример, коју је, када је ушла у моду, заменила хипертензија – и да је целог живота имао лошу крвну слику и повишену температуру, да је без престанка кашљуцао, да је Министарство спољних послова Краљевине СХС Андрића – који је под неистраженим околностима за само три године од писара III класе аванзовао у ранг генералног конзула – чим би се пожалио на климу у месту службовања по кратком поступку промицало у виши платни разред и ранг и премештало у варош која није нужно морала имати бољу климу од претходне, али коју је Андрић био наумио да види, да обиђе њене знаменитости и да забележи утиске у мистериозну ‘Црну свеску’. Пази сад, али не трчи пред руду, не записуј моје реченице пре него што их изговорим, омакне ти се то понекад. Године 1923. Андрићу изненада запрети отпуштање с посла – због неодговарајуће стручне спреме (средње) – он се тренутно разбољева, почиње да куња и кашљуца, министарство нема куд, прогледа му кроз прсте, а већ следеће, 1924, на оновременом Мегатренду, Универзитету у Грацу, Андрић успешно – magna cum laude – брани докторску дисертацију Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der trkischen Herrschaft.“

Уважавајући и књижевну истину, која не мора имати везе са историјском, констатујем, баш због тога се служећи уметничким дискурсом по којем је ова књига препознатљива, а с намером да ме разумеју и лауреатови читаоци:

Бриљантно! К’о да је Мартенс писао! Ма какви, још боље од њега! Пошто овај није писац, мада је „стручњак за балканска питања“. Њему да се приговори, па и „ајде! Ал’ ко би смео Басари – неупитној интелектуалној и дипломатској величини! Уосталом – дисертација је дисертација!