КЊИГА ПРИЈАТЕЉА И ЧАСНОГ ЧОВЕКА: ПОХВАЛА ФРАНЦУСКОГ ИНТЕЛЕКТУАЛЦА СРПСКОМ ХЕРОИЗМУ И СРПСКОМ ИМЕНУ

(Виктор Берар:“Одабране стране о Србији и Балкану“(приредио Дејан Ацовић),  Библиотека Браћа Настасијевић, Горњи Милановац, 2016)

 

Запис једног француског интелектуалца руског порекла, да је Србија престоница света јер је престоница патње –  као да је усвојила и истакнута група европске интелектуалне елите, и то онај њен најзначајнији део који се у временима Првог светског рата очајнички трудио да истина српског народа,  народа који је силом увучен у рат, и коме је наметнута кривица за изазивање тог рата, продре у свет.

Имена тих људи, српских пријатеља, уз име Арчибалда Рајса, Егона  Ервина Киша(„Сјајни су момци ови Срби!Са истим фанатизмом они воле своју земљу и бране своју слободу), Роберта Лесинга, Франца Верфела, Жана Ришпена, песника,(„Ој Србијо мила,  земљо бескрајне душе...“), Франше д` Епереа, др Ангуса Кембела(америчког хирурга), и многих других… уписана су златним словима у српску историју. А српски народ им и дан данас одаје дужно поштовање и захвалности.

Међу  њима у племенитом именику пријатељства и оданости правичној борби српског и француског  народа против заједничког непријатеља у Првом светском рату, нашао се и Виктор Берар(1864-1931), хелениста и политичар и најмаркантнија интелектуална фигура Француске прве половине 20.века.

Виктор Берар  је био уредник „Париске ревије“  у којој је објављивао низ расправа о источном питању; увек и у свакој прилици бранио је и заступао српске националне интересе.  Био је и председник друштва које је бринуло о српским избеглицама у Великом рату.

Поред своје основне вокације у којој је оставио вредне прилоге, скоро целог живота бавио се Источним питањем – проблемом односа различитих нацијa, културе и вера на Балкану и Леванту.

Бераров непристрасни истраживачки поглед, поглед човека  са стране, открива на подручјима Србије и Балкана међусобне  испреплетене односе и утицаје, опсервације и циљеве моћних светских сила и њихово непрекидно настојање да загосподаре српском земљом.

Виктор Берар је и речју и делом заступао  интересе српског народа. На месту председника друштва Српски народ у Француској, предано се старао о српским избеглицама, нарочито о ђацима и студентима.

Организовао је у француским школама Српски дан, који је прослављен у више од сто хиљада  француских школа, 26.марта 1915.године, где је одата почаст српском имену.

Том приликом, дакле поводом прославе Српског дана,  он је и написао студију о Србији која је одмах преведена на енглески језик и објављена под називом Heroic Serbia,London, Womenş Printing Society.

Виктор Берар, спада у ред оних вискоких духова предратне Европе(како пише Миодраг Ибровац, романиста и Бераров пријатељ),који оличавају најплеменитије људске тежње, и који по томе чине част не само своме народу него и целом човечанству; наш народ осећа то више него други и поноси се што су му такви поклонили своје пријатељство.

Књига Одабране стране о Србији и Балкану, истовремено је и путописна репортажа и историјска студија и документ  о геополитичким превирањима на Балкану. Она представља дубински увид у метежна вишенационална збивања на Балкану, чије су се земље и народи одувек налазили на мети различитих политичких и економских интереса и утицаја великих и моћних сила.

Састављена од поглавља:Србија(Србија и њена историја, Српске победе, Српски народ), Уговори из 1915.и 1916.године; Фрагменти балканолошког дискурса Виктора  Берара; Камен са Косова(рецитал) и Рукопис хеленисте:Феничани и Одисеја…) којима се представља својеврсна  изукрштана историјска, геополитичка и геостратегијска анализа српског и балканског простора и медитеранског простора, са најбитнијим карактерстикама  духовности и аутентичне националне традиције значајне за чување историјске свести народа о његовој целини и у овом садашњем времену.

У уводном делу Србија и њена историја на једном месту Берар каже:

“ У ономе што је некада била Србија преостале су само две групе брђана, непоколебљиво везане за земљу, за судбину предака, људи Шумадије(Choumadia), области шума савремене Србијеи људи Црне Горе(Monte Negro) како кажу Латини са Јадрана, Tserna Gora, како је називају домаћи Словени).

Берар указује и на историјску повезаност француског и српског народа, на оне славне личности, почевши од краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша која је удајом дошла у Србију,  помиње и споразум о српско-француском савезу који је потписан 1306.године, као и славље, процесију септембра 1839.године у катедрали Нотр Дам, на челу са француским краљем када се мислило да су Срби победили на Косову,  истиче и тврдњу песника Алфонса де Ламартина који у свом делу Ново путовање на Исток, тврди да је Карађорђе пореклом Француз рођен у околини Стразбура, као и податак да је Петар Карађорђевић завршио војну академију у Сен Сиру и учествовао у Француско- пруском рату, а затим и у Великом рату заједно са својим народом.

У поглављу о  Косову, Берар истиче како  Косово није само топоним, већ је Косово име туге које је Србија пет векова помињала.(А у истородном значењу помиње га и данас!).  У рециталу о Косову он наводи и стихове заборављеног младог песника Владимира Васића(1842-`1864)

Нек види душманин

 

    „Што ћутиш, ћутиш , Србине тужни?

    Протрљај очи, слава те зове,

    Слава те зове На црно гробље,

    На оно тужно Косово поље.

 

    Та да ли живиш, Та да ли чујеш

    Ту црну клетву, тај уздах тешки?…

    Да  ли још памтиш, да ли још знадеш

    За овај бојак, бојак витешки?

 

    Грешниче тешки, тргни се, тресни

    Ланцем о земљу, нек мине мрак!

    Нек душман види, нек душман чује

    Да Срб још живи, да је јунак.“

 

Стање на Балкану, Србији, Македонији, Грачаници, Призрену, Газиместану, албанско насиље… како га приказује Виктор Берар, налик је ововременој трагичној ретушираној фотографији на чијој површини се јасно оцртавају и уочавају истоветни проблеми као у време пре неколико векова.

Пратећи имагинарне трагове Хомера, идући Одисејевом путањом, Виктор Берар је   упознао и Македонију, Косово, Грчку и Албанију, и у непосредном сусрету дошао до  значајних сазнања о узроцима и последицама сукоба етничких и верских групација у овим узаврелим областима. За њега су све те земље, сви ти предели , представљали истраживачко поље које ће маниром врсног путописца и публицисте скицирати и описати, уочавајући бројне проблеме немирног балканског тла, његову парадоксалну  и апсурдну (политичку) збиљу којој се не уочава крај.

Ова драгоцена књига у знаку је несебичног пријатељства и одавања почасти хероизму српског народа, његовим жртвама и његовој истрајности.

Знак нераскидивог пријатељства између Француске и Србије, чије су две војске успеле да уз помоћ осталих савезника извојују величанствену и непорециву победу у Првом светском рату.

Јер не без разлога у Београду је у част тог пријатељства подигнут Споменик француској војсци.

Споменик беспоговорне љубави према онима који се данас одричу и пријатељства и љубави и оданости и који бришу трагове заједничке патње у годинама Првог светског рата, али и годинама Другог светског рата.

Отуда нам ова књига пријатеља и часног човека Виктора Берара, Француза, када се његова данашња земља окреће нашим непријатељима, означава  Књигу оданости и књига дивљења, писмо љубави упућено на најзначајнију и највеличанственију победоносну адресу – народу српском – и српском имену!

Тагови: Милица Краљ