КЊИГА КРАЉЕВОГ СЕКРЕТАРА О ЊЕГОШУ И МАУЗОЛЕЈУ: Капелу срушили, али дух Његоша и српства ојачали

„Српска православна црква опуномоћила је митрополита црногорско-приморског Данила да се успротиви рушењу капеле на Ловћену и протести су почели да стижу са свих страна. Узбуђење целог српства је било огромно, јасно се увиђало да је главни циљ срушити капелу Његошеву на Ловћену, коју је обновио покојни краљ Александар Први. Конкретно је речено да је порушена Његошева црквица на Ловћену да не буде место ходочашћа верника, да се поруши олтар испред којег су верници упућивали молитве Свевишњем Богу са страхопоштовањем, и то је учињено од атеистичког режима…”

Овако је 1983. о рушењу капеле на Ловћену писао у емиграцији у Минхену Момчило Вуковић Бирчанин (1911–1984), после рата секретар краља Петра Другог Карађорђевића, покретач српског гласила „Бели орао” у Минхену. Човек коме је Титова власт одузела југословенско држављанство зато што после рата није хтео да се врати у Југославију, а он немачко није прихватио.

Сада се публикује Вуковићева књига о Његошу, из које је поменути одломак о капели на Ловћену. Књигу издају Историјски архив Ужице и Архив Републике Српске. Њене делове је пре објављивања дао за „Политику” директор ужичког архива Жељко Марковић, који је од Вуковићеве наследнице добио ауторска права да публикује сва његова дела.

Одломак тог Вуковићевог дела почиње описом капеле, црквице владике Рада, како су је звали у Црној Гори. Дугачка је свега пет, а широка 3,5 метара, посвећена Светом Петру Цетињском. „Ту је преношено тело Његоша на дан 14. октобра 1855. и положено, које је било привремено сахрањено у цркви Св. Петра митрополије на Цетињу.”

Помињу се дани Великог рата, када аустроугарска окупациона команда осетивши да се у народу нешто спрема нареди да се посмртни остаци Његоша уклоне из капеле на Ловћену. „Тадашњи митрополит црногорско-приморски, који је примио то наређење, морао се покорити и одредио је комисију, која је, у присуству окупационих представника, ноћу 12/13. августа 1916. године у тајности извршила ово наређење и пренела остатке Његоша са Ловћена у цетињски манастир.”

Али чим је Југославија настала, основан је на Цетињу одбор за пренос Његошевих костију на Ловћен. Сабор СПЦ прихватио је иницијативу 1921, а за ктитора се примио краљ Александар Први као крвни рођак покојног Његоша. Црквица владике Рада на Ловћену обновљена је о трошку краља Александра, пише Вуковић. Краљ лично од народа топло дочекан у Црној Гори, присуствовао је 21. септембра 1925. свечаном преносу Његошевих костију у обновљену црквицу. На Његошевом гробу беседу је одржао епископ Николај Велимировић.

Бирчанин ту цитира и Његошев аманет: „Ја хоћу да ме са’раните у ону цркву на Ловћену. То је моја жеља, коју у вас иштем да је испуните и ако ми не задате Божију вјеру да ћете тако учинити како ја хоћу, онда ћу вас оставити под проклетством, а мој последњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.”

У доба Титове власти капела је ипак склоњена. Бирчанин наводи да је тада комунистички режим у Југославији званично огласио идеолошко-политичку борбу против српског национализма. На овом правцу као одбрамбени бедем стајао је дух Његоша кроз његова дела, који није могао бити истргнут из српског духовног бића. Следе појединости о идеји за подизање споменика Његошу, зачетој још од краља Александра који је то понудио Ивану Мештровићу, што није остварено. Идеја оживљава с почетка педесетих када се обележавао век од Његошеве смрти. Одбор за прославу тог јубилеја, бележи Бирчанин, расписао је конкурс за пројекат споменика, коме није била одређена локација, а обратили су се Мештровићу. Он је затражио своје планове из 1925. за краља Александра. „Мештровић је на улаз ставио као каријатиде две девојке Црногорке у народној ношњи и то је била једина измена старог пројекта, који је краљ, према мишљењу црквених представника, одбио јер није имао ничега хришћанског, већ паганског”, напомиње аутор.

Средином шездесетих Црна Гора је основала комисију за реорганизацију музеја на Цетињу, којом је председавао др Лазар Трифуновић, која је закључила да се на Ловћену не подиже Његошев маузолеј по пројекту Мештровића.

Тада је, пише даље Вуковић, управа цетињског музеја обавила и анкету међу југословенским интелектуалцима о подобности Мештровићевог пројекта. Анкету су доставили на 33 имена, одазвало их се 10: Грго Гамулин и Вања Радуш из Загреба, те Сидо Марјановић из Сарајева су за извођење Мештровићевог пројекта на Ловћену, а против су били Мирослав Крлежа, Цвито Фисковић, Круно Пријатељ, Ото Бихаљи Мерин, Ристо Стијовић, Мило Милуновић и Луц Менаше, наводи аутор.

Ипак власт је радила по своме, упркос противљењу Српске православне цркве, па је порушила капелу на Ловћену, а подигла велики маузолеј. „Други циљ рушења је био, наводно, ’ослобођење’ становништва од српске православне вере, која је за тај атеистички режим ’митоманија’. Но и они су постигли обрнут резултат, дух Његоша је оживео још у јачој снази и ојачао српску националну свест”, истиче Вуковић, помињући да побожни народ у Црног Гори верује да је овдашњи земљотрес 1979, „под којим су задрхтали и тешки камени зидови паганског маузолеја на Ловћену клетва владике Рада што му порушише његову црквицу”. Бирчанин закључује да је маузолеј подигнут као пагански симбол, против воље васколиког српства, по жељи атеистичког режима.

Подсећања ради, прошле године је митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио, да се „проклетство са Црне Горе неће скинути све док се не врати Његошева црква на Ловћен”.