Књига Горана Лазовића: Аутобиографија о другима или енциклопедија о Русији

Књига „Људи и градови“ Горана Лазовића, коју чине путописне приче из разних крајева Русије, али и описи сусрета аутора са истакнутим личностима представљена је у Руском дому. Реч је, како је истакнуто, о делу које је у самом врху путописне књижевности, које се може окарактерисати као аутобиографија о другима али и као „енциклопедија о Русији“.

У обимној књизи од скоро хиљаду страна, у издању куће „СрбоАРТ“, читаоцима је представљена блискост српског и руског народа. Рецезент књиге је режисер Емир Кустурица. Према речима новинара Политике Слободана Кљакића, путописне приче Лазовића су низ слика из Русије, прожетих афористичким исказима, али и нека врста филозофског и вредносног погледа и доживљаја света. Умеће аутора, како је навео, дошло је до изражаја и у разговорима са низом личности савремене руске данашњице: са патријархом московским и целе Русије Кирилом, са сестром режисера Андреја Тарковског Марином, или писцем Захаром Прилепином…

Лазовићево дело открива и његову „књижевну педагогију“: то је руска књига и види се да је он „заробљеник руске књижевности“, каже Кљакић и додаје да није случајно што је аутор кад је био мали говорио да ће „кад порасте бити Русија“.

Главна уредница Спутњика Љубинка Милинчић оценила је да Лазовићева књига не мора нужно да се чита у једном даху него јој се човек може враћати. „Људи и градови“, према њеним речима, нису ни роман, ни аутобиографија о другима, него „енциклопедија о Русији“.

Лазовић је захватио све оно што је Русија данас, описао разне крајеве те земље, од Сибира, Карелије, Бајкала, све до Хабаровска који је на тридесетак километара од Кине, али и открио позадину свађе између Јевгенија Јевтушенка и Јосифа Бродског, представивши људе који нису живи као да су ту. Вешто је приказао и какав је заправо био песник Сергеј Јесењин кроз слику његовог родног села Константинова или кроз лик Сергеја Безрукова, глумца који ће остати запамћен по улози Јесењина. Песника Владимира Висоцког описао је преко његовог сина, а Александра Солжењицина преко супруге Наталије, додала је Милинчићева.

Занимљив је и речит начин на који је Лазовић описао градове, рецимо Сергејев Посад и иконе у њему. Свако ко је икад видео иконе Тарковског лако ће, примећује она, разумети изреку да се „Русија граничи само са Богом“.

На презентацији књиге говорили су и Слободан Кљакић, Љубивоје Тадић, Мирослав Тасић и Вицо Дардић, а изводе из дела читао је глумац Горан Султановић. У форми фељтона делови „Људи и градова“ већ су објављени у листу Политика.