КАКО ЈЕ ЖИВЕО, ТАКО ЈЕ И ПИСАО: У Српској књижевној задрузи одржана комеморација великом писцу и академику Миловану Данојлићу

Фото: Новости

КОМЕМОРАЦИЈА великом писцу и академику Миловану Данојлићу одржана је јуче у СКЗ, чији је председник био пуних девет година (од 2013. до 2022).

Отварајући скуп, Мило Ломпар, председник СКЗ, рекао је да је Данојлић уложио огроман труд да се СКЗ одржи у тешким временима.

– Померајући се, током тмурних новембарских дана, из поља актуелног књижевног живота у сферу књижевне историје, сферу у којој прави писци започињу свој вечни живот, Милован Данојлић нас је, још једном, довео у прилику да видимо и сву разноликост и богатство његовог опуса и разлоге због којих је тај опус у самом врху српске књижевности друге половине 20. и прве половине 21. века – рекао је др Радивоје Микић. – Још од књиге „Урођенички псалми“, објављене сада тако далеке 1957. године, било је јасно да је у књижевност ушао велики песник који ће, врло брзо, да покаже једну ретку способност за неосетно прелажење граница између књижевних родова и врста, способност коју су имали само највећи наши писци модерног доба. Као и они, и Милован Данојлић је из херметичког песничког израза најпре закорачио у сферу јасности и једноставности, а потом је, укрштајући поезију и прозу, почео да пише своје „лирске расправе“ из којих се, временом, изродила једна врста романа у коме се са много топлине слика и заувек потонули свет детињства и покушаји да се, уз много мука, стигне у тзв. велики свет, стигне на ону позорницу на којој се одиграва сама драма нашег времена.

Одлазећи од онога што му је било почетак и основа, Данојлић је умео и да се враћа, истакао је Микић и додао:

– У књигама, какве су „Змијин свлак“ и „Година пролази кроз авлију“, у прозном облику а уз један баладични тон испева велику похвалу једноставности оног облика живота који је себе везао уз природу. Све време учећи, све време се укључујући у један сложени дијалог са европском и светском културом, Данојлић је показао да за правог ствараоца нема граница, да његов дух постаје посуда у коју се сливају сви плодови. И баш то је, нема сумње, допринело и постепеном а врло видљивом увећавању језичког и стилског мајсторства, мајсторства које је у српској књижевности и култури сасвим ретко.

У беседи, академик Матија Бећковић присетио се како је пре више од 60 година у Француској улици, код Народног позоришта, рекао Бранку Миљковићу: „Најталентованији је Мића Данојлић.“

– Бранко се сагласио и у прилог мојој речи додао неколико реченица које сам заборавио. То му је било још лакше признати, јер Бранко није словио као најталентованији него као најобразованији. Мића је грунуо првом књигом и изазвао ерупцију као нови млади вулкан који је прорадио у послератној српској поезији… Рецитовао на трговима: „Идиоте мој животе што си тако црн/ Киша пада биће града процветаће трн“, урлао је продавајући новине, носио катанац закључан кроз две рупице на француској беретки. Постао је и главна звезда дочекивана овацијама на фестивалима поезије.

Бећковић је подсетио и на Данојлићеве речи:

– Наша снага је у енергији коју преци сабише у речи. Кад су живи, Срби су живи у језику. То је наше свето наслеђе, то је све што имамо.

Академик се присетио и како је Данојлић описивао своје песничке почетке:

– Чупао сам се из помрчине постојања, трзао сам се без икаквог плана, срљао сам грлом у јагоде. Врло мало сам знао, оно најважније сам слутио, и, чини ми се, у суштини се нисам варао. Како сам живео, тако сам и писао: у стању збрканог узбуђења. Опијао сам се речима, узбуђивао ритмовима, и нисам се питао колико то што записујем може друге узбудити. И опет, без обзира на вредност раних песама, рекао бих да сам, са стиховима и у стиховима, понајмање грешио. Кад бих могао одрекао бих се понечег из чланака, из прозе, из практичног деловања, од поступака према другима. А песма, песма је увек у праву.

Своју беседу Бећковић је завршио речима:

– Ко га буде замишљао по његовој реченици, замишљаће га мирног као мрамор, а не као јасику која трепери и кад друго дрвеће мирује. Нахватао се страхова које је крио и од којих је бежао. Извор који је затрпавао свакојаким знањима и другим језицима избијао је на другом месту и није могао пресушити до последњег даха, као ни Савина вода на врху Дурмитора. Слава Миловану Данојлићу, метеориту који је пао у Ивановце 1937, а вратио се на небо 2022. године.

Данојлићеве песме читала је глумица Јана Саламандић, а сликар Драган Бушић поклонио је Задрузи портрет великог писца.

ДУГО ТРАГАО ЗА СОБОМ

БЕЋКОВИЋ каже да није ни слутио „колико се различитих дарова крило у живом извору који је прорадио под именом Милован Данојлић“:

– И он је свој извор обогаћивао, проширивао и продубљивао и готово да нема књижевне форме у којој се није потврђивао. Није га развалио, али је себе као песника померао у страну и постајао и прозни писац и ненадмашни преводилац, и врстан есејист и језички зналац и чистунац и књижевни фељтонист без премца, а опет од његове лирске прозе, попут оне у „Години која пролази кроз авлију“, тешко да имамо чистије лирике. Не знам ниједног песника који се одмах нашао а да је потом дуже трагао за собом…

Новости
?>