Јуриј Кублановски: КОД КУЋЕ САМ, И ДРУГА КУЋА МИ НЕ ТРЕБА

Интервју са Јуријем Кублановским

Јуриј Кублановски је руски песник, совјетски емигрант којег су веома ценили Јосиф Бродски и Александар Солжењицин. Зашто он мисли да Русија тренутно пролази кроз просперитетни период своје историје? Како се односи према избору интелигенције која је напустила земљу? Зашто он није отишао?

Питање: Јурије Михајловичу, једном сте формулисали да је руски интелектуалац ​​онај који спаја отвореност према слободи и свету са разумевањем значаја за Русију традиционалних принципа, са размишљањима о томе шта је човек и шта је осећај отаџбине. Какав је ваш став према онима који су отишли ​​и сада осуђују Русију?

Јуриј Кублановски: Како се могу односити према њиховом избору? Са горчином, јер ти људи неразумно, по мом мишљењу, располажу својом судбином и њеним могућностима. Међутим,  од оних који су отишли судбина ме је ​раздвојила ​много раније – одмах после Крима. Просто ми не иде у главу њихово огорчење чињеницом да Крим није допустио да буде украјинизован и да се вратио у Русију. Ти људи, по свему судећи, уместо руског срца, у грудима имају либералну догматику. Очигледно, они који су увек у опозицији према држави постепено прелазе границу и на крају се нађу у опозицији према Отаџбини као таквој. Ја никад нисам прешао ту границу. Данас су они отишли ​​у морално и социјално посрнулу Европу и мислим да им тамо уопште неће бити лако.

Питање: Поштен човек данас не може без бола у срцу да прати оно што се дешава у Донбасу. Неподношљиво је гледати поломљене костуре кућа, носећи у души наше историјско памћење. Са ким би данас био вама драги конзервативни либерал Александар Сергејевич Пушкин?

Јуриј Кублановски: Ту нема шта да се размишља – са нама. Поново прочитајте „Бородинску годишњицу“ и „Клеветнике Русије“. Он је чак сматрао да је потребно да те песме објави као посебну брошуру, без обзира на иронију његових пријатеља као што је кнез Вјаземски. Ту су коментари излишни.

Питање: По речима Баратинског, поезија је Божији задатак песнику. Данас пишете песме о рату. Како се рађају такве слике? Ако замислите песму као једну велику фреску, која боја ће на њој преовлађивати?

Јуриј Кублановски: Ја свакако не пишем поезију по јавном захтеву, али, наравно, као грађанин, живим са искуствима рата и осећањем губитка. Пре месец дана посетио сам Владивосток и поклонио се недавно преминулим херојима. Све то живи у мени и, природно, огледа се у поетским значењима. Тешко да је могуће говорити о општој гами: контраст између тог величанственог кутка на реци Оки, где сам стицајем околности провео своје последње године, и онога што се данас дешава у Украјини је превелик. Уопште, ако је негде око шездесетих година песма била суштина откровења, а кад је напишеш, спуштала се неизрецива радост, данас нова песма више личи на дело које изазива задовољство прецизношћу пронађене речи и онога што желиш да кажеш.

Питање: Стално сте били у опозицији: стаљинистима, совјетским патриотама, западним вредностима, постмодерној уметности… Вероватно и данас постоји нешто што вам се у Русији не свиђа. Зашто нисте отишли?

Јуриј Кублановски: Знате, можда ће вас ово изненадити, али ћу то рећи директно: Русија тренутно пролази кроз веома просперитетан период у својој историји. Пуно путујем: провинција живи, иако тешко, али веома достојно. Чак и у релативно просперитетној 1913. години, и даље је, очигледно, било више сиромаштва него данас… Религија у Русији није нестала. То је за мене веома важно: важно је да се осети одређена црквена атмосфера. Једном речју, код куће сам. И друга кућа ми не треба.

Питање: Јесте ли ви слободни? Велика и од многих вољена певачица назвала је робовима све који су остали са својом земљом…

Јуриј Кублановски: То да је она, по мом мишљењу, неинтелигентна – емпиријска је чињеница. Нисам био роб ни под совјетском влашћу, ни за време криминалне револуције. А данас, тим пре, нико то од мене не захтева, не тера ме на то… Само што, остајући слободан, оштро осећам своје дужности… Као што је филозоф Семјон Франк добро формулисао: „У суштини, човек има једно основно право: право да савесно обавља своје дужности“.

Питање: Слобода и слободољубивост. Да ли данас постоји специфична перцепција ових вредности код нас и на Западу?

Јуриј Кублановски: Ја себе дефинишем као слободољубивог конзервативца. То је оно што је Пушкин исповедао последњих година, оно што је разрађивала руска филозофија. Лична слобода – да. Али – ограничена државним, моралним и верским оквирима. На Западу је данас другачије. Либерализам је достигао тачку изопачености. Може се без претеривања рећи да су Содома и Гомора његов садашњи идеолошки фетиш, чак и званичан. То није слобода, већ разлагање појединца и друштва у целини.

Питање: Познајући европски свет изнутра, шта мислите о тамошњем друштву? Да ли је консолидовано против Русије?

Јуриј Кублановски: Искрено речено, желео бих да памтим Европу каква је била на крају прошлог века: са националним укусом који се још није изгубио у свакој земљи и њиховим престоницама, са чистоћом на улицама, шармом и, иако релативном, племененитошћу. А сада шематизација свега и свачега: од кафића, ресторана до продавница и улице. Још се сећам оне Европе где је у сваком кварту било продавница са непоновљивим посластицама, елитних малих биоскопских сала, са мало дрских странаца емиграната. Тако је било у Паризу, тако је било и у Лондону. Сад је све другачије, а многе четврти ових престоница уопште не личе на многовековне европске културне кластере.

Питање: Солжењицин је „жутим точком” назвао светоназор модерног уметника, кад он, већ на нивоу идеје, држи руку не на пулсу отаџбине, већ на пулсу коњуктуре. Да ли је био у праву, као у многим његовим предвиђањима?

Јуриј Кублановски: Наравно, врло прецизна дефиниција. Уместо црвеног точка совјетске идеологије, по Русији се закотрљао жути точак масовне културе и шоу-бизниса. А ако говоримо о нечем значајнијем, онда су то била дела без катарзе, мрачна, депресивна. Наравно, било је и великих успеха, али су сви потонули у густу супстанцу жутила. Иначе, многи од оних који су тада одређивали културу данас су побегли. Дакле, постоји шанса да ће коначно постати чистије.

Питање: Да ли песници, писци, уметници, интелигенција треба да буду одговорни за оно што се око њих дешава? Или имају друге задатке? Конкретније, професионалније, постмодерније?

Јуриј Кублановски: Постоје различите врсте талената. Постоји „муза гнева и туге“, постоји лирика која у потпуности живи у потрази за лепотом. Тако је било, у сваком случају, пре револуције. Али најзначајнији стваралачки светови су они у којима је присутно и једно и друго, као што је то био случај са Пушкином, Љермонтовим, Тјутчевом, Блоком и Мандељштамом. Међутим, коме је шта дато – ту се ништа не може. Па ипак, руска књижевност у целини се не може назвати иморалном. Неко је тачно утврдио да она „живи под углом вечног немира“. Уверен сам да је то њено драгоцено својство. Не треба га изгубити, али га не треба ни користити у циљу дискредитације друштвеног живота.

Питање: Интелигенција се активирала на друштвеним мрежама и на трговима. Могу ли тргови, на пример, данас у Тбилисију, да одлучују о судбини држава?

Јуриј Кублановски: Искрено речено, нажалост, не одлучују толико тргови, колико приручници о цветним револуцијама и похлепни пробисвети, са огромним новцем. Резултати су обично срцепарајући, жалосни. Та иста Украјина је била просперитетна совјетска република. Украјинци су живели просперитетније од Руса. И шта је она постала? Низ мајдана и грабљиваца који су на том таласу дошли на власт потпуно су је разорили. Али, наравно, поражава брзина зомбификације овог или оног народа; осим опседнутошћу, то се друкчије не може објаснити.

Питање: У једном од интервјуа рекли сте да је традиционалној интелигенцији угодније у провинцији. Ви сте је тада одвојили од престоничке интелигенције. Да ли се овај понор, са ваше тачке гледишта, сад шири?

Јуриј Кублановски: Чак и сад могу да судим само по себи: у провинцији је некако топлије и удобније. Овдашња интелигенција ради веома значајне ствари: музејски радници, новинари, православни активисти, културни ентузијасти – све је то со ових провинцијских градова које посећујем. Управо сам се вратио са Далеког истока: тамо су музеји једноставно чудесни. И не само у Владивостоку. Наступао сам у Находки. Узгред, био сам други песник у читавој културној историји Находке који је тамо читао поезију. Пре мене само Јевтушенко. Какав музеј! То није мртва збирка раритета, већ живи и пулсирајући историјски организам. Исто важи и за Хабаровск и за друге градове, укључујући и градове централне Русије, наравно. Уз црквене парохије, то су живи центри руског живота. Не, културолошки Русија није исцрпљена. Живот у њој не тиња, него пулсира.

(rg.ru; разговарала Елена Новоселова; превео Ж. Никчевић)