ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЗОРИШНИ ФЕСТИВАЛ: ГЛУМАЦ НЕБОЈША ИЛИЋ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „ИСКРУ“: Ово је тренутак да чврсто држимо време и да трагамо за смислом!

Након извођења представе „Пијани“, у режији и адаптацији Бориса Лијешевића, познати српски глумац Атељеа 212, Небојша Илић, који је у поменутој представи играо Марка, директора међународног филмског фестивала, ексклузивно за „ИСКРУ“ говори о раду на представи, пијанству као „начину мишљења“, али и о пролазности живота којој доприносе свакодневне рутине, идеологије и политичка дешавања.

    . Како је за Вас било радити на „колективном монологу“ који вешто комбинује филозофске елементе са оним комичним, па често и трагичним деловима позоришног комада „Пијани“?

    У сваком случају напорно и у сваком случају се то још није завршило. Још увек радимо и још увек се трудимо да то некако побољшамо, да отворимо неке нове линије, још увек се изненађујемо шта све говоримо… Тако да је то неки процес који и даље траје – то је једна од оних представа које се не завршавају премијером!

    . Тема представе није пијанство, већ питања која оно покреће. Да ли је, онда,  пијанство „начин мишљења“ који изједначава све друштвене миљее – од проститутке до директора?

    Апсолутно! У пијанству су сви једнаки… То је оно што испада да је насушно: да ти имаш све и да ти је доступно све, да су негативне информације и вести свуда око тебе, а да некако та основна питања ниси решио, па их се сетиш баш кад си пијан… И онда, када кренеш да решаваш та основна питања, идеш и судараш се са самим собом…. Ово је стварно један од ретких комада у коме се тако експлицитно изговарају сва та питања о којима упорно ћутимо.

    . Пијанство у представи је заправо маска преко које ликови на сцени говоре истине које трезни не би могли да признају, а то је да бесмислено и ништавно живе. У којој мери то осликава данашњу стварност?

Те маске сви људи носе од када постоје и сви се крију иза тих маски, иза неких имиџа, иза некаквих паравана, а ово је тренутак у коме су попустиле кочнице и то је оно што је занимљиво – то да се каже, просто да се изговори нешто што се иначе не би изговорило… Искреност је данас веома скупа, људима је врло тешко да изговоре речи од срца, зато је свих 14 ликова у представи пијано – да би уопште могли искрено да комуницирају. Они чак нису пијани, они су страшно пијани, и то што су јако пијани отворило је ту дизну да могу некако да испоље своја осећања и мисли. Много смо охладнелни, удаљили се једни од других, заборавили смо да можеш само да кажеш и да ће се неке ствари решити управо тако – разговором.

    . Ликови у представи преиспитују смисао живота како би дали одговоре на бројна „животна“ питања. Шта се дешава када престанемо да трагамо за смислом, да постављамо питања, и препустимо се политичкој ситуацији, идеологији, животу..?

    Дешава се да прође живот. Дешава се да некако живиш, идеш до трафике, враћаш се кући, лежеш, спаваш, одлазиш на посао, чекаш плату, зовеш телефоном, уговараш састанак… То су сви ти мали бизниси које правимо, а не одговарамо на оно на шта смо позвани да одговоримо, на нека основна питања – јесмо ли људи, колико смо  људи, да ли можемо да будемо бољи…? Онда испада да, у ствари, само губимо време, а ово је тренутак да чврсто држимо време и да се питамо, трагамо за смислом… Зато и ова представа задржава време, па макар и на кратко.

    . Постоји ли начин да се победи та анестезираност у коју смо упали, и зачараност у политичко-идеолошком контексту у ком живимо?

Нисам сигуран… Мислим да не можемо скроз да се отргнемо и да чак и не треба скроз да се отргнемо, али да треба да имамо неку малу дистанцу од догађаја којима смо константно окружени. Сваки час кад отворимо неку апликацију и видимо вести, ми смо засути нуклеарним отпадом од информација које ничему не служе и које нам не требају. То чак нису ни информације, него неке глупости које наш мозак памти без икаквог разлога… Зато мислим да је сваком потребно да се измакне један корак и да сагледа себе и свет који живи мало мирније – за некога је то одлазак у природу, за некога одлазак на неко путовање, одлазак на терасу где ћете попити кафу или било шта друго, али потребан је само један тренутак у коме морате да се измакнете и да просто покушате да се сачувате од свих промаја које се дешавају око вас.

Тагови: Небојша Илић, Пијани, Представа, Ужице