Југословенизација Нинове награде није потребна српској култури

Нинова награда, она која је први пут додељена 1955, а међу лауреатима су били и Бранко Ћопић, Меша Селимовић, Милош Црњански, Данило Киш, Добрица Ћосић, Драгослав Михаиловић, Милорад Павић, престала је да постоји када је некада угледни недељник НИН продат страној корпорацији. Сада постоји једна друга награда истог назива, али она се не додељује за најбољи роман на српском, односно за најбољи роман српске књижевности.

„Откако је постао иностран власништвом, седмичник НИН је само по инерцији наставио да буде утицајан, и то све мање, јер је уређивачка политика све више потказивала право лице нове другосрбијанске нормалности, с намјером да се српској култури науди и тако што ће награђивати само оне писце оба пола који – гле обрасца – увијек латиницом пишу, да ли с предумишљајем, махом на двије теме: о српској кривици од 1914. и жалу за Југославијом“, каже за РТ Балкан писац Никола Маловић.

Уз то, од продаје НИН-а те 2009. године, поменута награда одлази често у руке идеолошки подобним писцима, који су својим делом активно доприносили културном рату у Србији распламсаном крајем 20. века, а постала је и средство за промовисање одређеног погледа на локалне прилике.

„У идеолошком смислу врло блиска другосрбијанским оквирима, у поетичком погледу оријентисана на експериментисање до граница разумљивог, постала је све мање релевантна за шире кругове читалаца. Овенчани романи већ нису изазивали знатнију пажњу, чак су и њихови тиражи бивали мањи него што је очекивано. Ипак, ова пракса настављана је упркос очигледној мањкавости, што показује да је у питању био план, а не случајност ионако хаотичних прилика у српској култури“, истиче за РТ Балкан књижевни критичар и нови уредник Српске књижевне задруге Никола Маринковић.
Сврха: треба дићи руке од српских аутора

Дакле, пре неког времена нпр. романи Дејана Атанацковића „Лузитанија“ и Саше Илића „Пас и контрабас“ награђени су искључиво из идеолошких разлога, при чему је овај други ипак имао естетских квалитета. Награђивани су романи сумњивог књижевног квалитета, чак и дела која се по структури тешко могу одредити жанром романа.

„Награда је почела да се додјељује и за роман који је досадан до нечитљивости, чиме се додатним чекићем по глави убија жеља да се уопште чита ‘најбољи српски роман’. Јер ако је ‘ова досада’ проглашена за најбољи српски роман у прошлој години, какви ли су тек остали романи домаћих писаца? Сврха: треба дићи руке од српских аутора, јер су непоправљиво безнадежни, за разлику од странаца, који су увијек занимљиви и фантастични. Нинова награда је постала подривачка, и ту намјеру ваља јавно раскринкати“, додаје Никола Маловић, иначе један од 18 потписника бојкота овог књижевног признања који су јануара 2020. решили да не допусте да у будућности учествују у све већој срамоти.

Међутим, највећи проблем у вези с наградом која је деценијама имала неспорни реноме, настаје у тренутку када почиње њена отворена регионализација, то јест када се у ужем избору за најбољи роман 2020. нашао Огњен Спасић, који, како сам тврди, пише на црногорском језику и самим тим припада црногорској књижевности, или пак Дарко Цвијетић, чији је роман прво штампан у БиХ и Хрватској, где је заведен као босански, односно хрватски роман. Подсетимо, у статуту награде пише да се награђује дело написано на српском језику, штампано у току текуће године.

„Награда за најбољи српски роман више није чак ни то, јер су отворено и без пардона у трци за подривање некадашње награде сада и писци из региона, писци из Хрватске који тврде да не пишу на српском, писци из Федерације Босне и Херцеговине који не пишу на српском, и писци из Црне Горе који не пишу на српском. Југословенизација Нинове награде српској култури није потребна, између осталог и зато што је српска књижевност поодавно супериорна. Доказ? Има ли Хрватска неког Горана Петровића? Има ли га Босна? Црна Гора? Има ли тамо Андрића, Пекића или Павића? Нема“, прецизира Маловић.

По његовим речима, инострана власништвом, Нинова награда служи томе да никад у будућности не буде награђен антологијски роман на српском. Зашто? Зато што је јеретичан из ракурса новог светског поретка, из ракурса нове нормалности.
Брисање свега што сведочи о српском идентитету

„Недељник НИН, а са њим и Нинова награда, у последњих се петнаестак година скоро дословно и веома послушно придржавао матрица које су стварале оквир како за наопако прогресивне ЕУ интеграције, тако и за не само глупе него и потенцијално врло опасне и ратоборне југославистичке наративе. Комесарском гумицом хтело се пребрисати готово све што сведочи о историјском постојању српског културног идентитета и континуитета. Српски 19. век најбољи је пример како јака воља за националним ослобођењем, али и културним просвећењем ствара заједницу која је била поставила добар темељ државе на националним и либералним начелима истовремено“, каже за РТ Балкан књижевни теоретичар и критичар Игор Перишић.

Имајући у виду састав овогодишњег НИН-овог жирија који, по Перишићевим речима чине анонимни и некомпетентни појединци (изузев Жарке Свирчев), сада чак и идеолошки критеријуми делују професионалније од аматерских судова махом случајних књижевних пролазника.

Некомпетентност жирија је био и један од разлога горепоменутог бојкота овог признања. Како каже Маловић, награда је наставила да долази из руке копипејст особа изабраних кажипрстом страног и приватног власника политичког недељника – у руке писаца чија дела читаоци узимају само зато што их је рекламирао НИН.

Будући да је једини писац који је уједно и књижар, Маловић додаје да све чешће романи не емитују енергију коју књижар с искуством уме да детектује.

„Роман који није од врсте да ће се продавати, тј. читати заувијек, није достојан велике награде. И обратно, ако тзв. велика награда иде роману који за мјесец од појављивања падне у заборав, да ли је награда била велика?“, пита се власних херцегновске Књижаре Со.

Трачак наде за будућност Нинове награде Перишић види у недавној промени власништва над НИН-ом, који је из руку мултинационалне компаније прешао у власништво домаћег привредног субјекта, односно пошто је исти напустила комплетна редакција, што он тумачи као добар знак ресуверенизације српског друштва и потенцијал да се престане с идеолошком праксом.

„Релевантност Нинове награде у будућности ће бити онолико већа колико се буде удаљавала од овакве досадашње праксе. Потребно је обновити веру да је књижевност ипак изнад идеолошких подела, да она није само још један вид идеологије већ најважнији вид духовног стваралаштва модерног човека. Одмаком од идеолошког упрегнућа, ова награда би поново могла да пошаље поруку и да је српска књижевност много вреднија од места које јој додељују савремени мењачи свести“, закључује за РТ Балкан Никола Маринковић.