Јована Милованчевић: Левитирање на жици

(Емир Кустурица: „Видиш ли да не видим“ СКЗ, 2022)

„Соко је јачи од несреће“ – једна је од првих, далекосежних мисли романа „Видиш ли да не видим“ Емира Кустурице и садржи у себи јаку симболичку потку указујући на пишчев однос према стварности која почиње да значи и исијава смисао тек када се метафоризује, пребаци из реалног на план трансцеденције. Најзад, соко је јачи од несреће јер „представља небеску аристократију“, у вези је са оностраним и можемо га схватити истовремено као чисто религијску и естетску фигуру. Са друге стране, да бисмо били свесни соколова међу нама, они се морају удвојити, учинити различитим од људи и као такви, дуални постојати у свету, у многоликим својим појавама и значењима.

За главног јунака своје приче Кустурица је одабрао великог аустријског нобеловца, Петера Хандкеа назвавши га у једном, симболичком слоју своје приповести, и Петром Апостолом Спелеологом који „са шкртим свјетлом тоне у пећине, у дубину земљине утробе“. Његова двострука личност условљава и два плана казивања овог романа који се системом необичних, ритмичних асоцијација преклапају, сажимају и чине једну уједначену, кохерентну целину која нам једнако говори о стварности колико и о измаштаној фикцији једног могућег човека на земљи. Тај могући човек је нико други до уметник који зна да нас „филмови и књиге редовно изводе на трасу трансцеденције. Тамо ишчезну функције времена“. О времену управо и говори Предговор овој књизи, нека врста есејистички осмишљеног говора о пролазности света и вечности ствари, оних које су успеле да се лише своје временитости и постану идеје.

На идејама које превазилазе људско и свакодневно почива и ова књига, формално интересантна, испричана у различитим регистрима који су не само тематски, већ и стилски разнородни. Фрагментарни, колажни тип казивања отвара могућност сталној смени осећајности, барокно богатој лепези мисли, сцена, доживљаја и догађаја који у збиру увек изневеравају читаоца јер га неспремног воде лавиринтима смисла вечности и бесмисла света у којем живи. Тема времена важна је и за динамику приче саме, не само њен идејни регистар. Наиме, време радње романа је наизглед доста кратко, сажето и упућује на церемонију доделе Нобелове награде Петеру Хандкеу којој присуствује и Емир Кустурица. Међутим, наизглед дигресивним, а заправо по свему функционалним епизодама, време се константно шири, садржај симболички бремени и од вишка виђеног ствара се сложена прича о времену и појединцу у њему.

Једна од кључних речи ове књиге је и пут схваћен као просторна и метафизичка чињеница. Он је многолик. Најпре је реч о путу до подијума у Стокхолму где Хандке прима највеће књижевно признање, једновремено је то пут између два базена у хотелу, на Канском фестивалу, ход по жици „развученој с краја на други крај циркуса“ и на концу, ход „између разапете двије громадне стијене на капији Старог брода у кањону Дрине“. Асоцијације су многе. Од Ничеовог „ходача по жици“, до Андрићевог Ћоркана који левитира над понором, на мосту који спаја две обале, две културе, две нације, али и два света: свет реалности са светом маште. Са једне на другу обалу могу прећи само они који се не плаше или поседују знање, а оно, између осталог, значи и бол, опасност и жртву за стварање, креативно-симболички процес у којем чак и када се спушта може изгледати као да се човек успиње јер дело тражи жртву, људску, једну једину, ону која је писац сам. Најзад, само од његовог тела може се направити најквалитетнији папир и исписати истинска прича. О овоме посредно сведоче и странице о нераскидивој, али и неразмрсивој вези између ствараности и приче о њој, о својеврсној судбинској опредељености за уметност, о једној слици које се никада не може лишити онај којем је намењена. Пристанак на све могуће последице, објава је крајње одређености стварањем, али и свесно препуштање демонима, не изван, већ онима који су у нама и који нас, на послетку, делом и чине људима, због тога, на крају романа, Хандке и поручује Кустурици: „Немој се лишавати демона“.

„Видиш ли да не видим“ је књига о сусрету или, ако ћемо у порекло ове речи, о срећи проналаска сродног бића које је у неким случајевима ближе нама, него што смо ми сами себи. Хандке је овде Кустуричин стваралачки двојник са којим се разговора и замишља разговор, а да су при том обе ситуације у истом простору реалности. Било да фактографски записује или очуђује призор, Кустурица пише исто, сви су у истој равни, и Стари брод, и Дрина, и Кан, и Стокхолм, а само због тога што ће нас на крају све саобразити уметност. Овај текст је, са друге стране, и прича о сусрету две изразите стваралачке индивидуалности при чему се ни једна од њих не труди да изрази себе, већ разуме другог и у њему пронађе нове могућности и облике постојања. У сусрету је, такође, важно и сачувати себе, те нас одређени делови овог романа упућују на поетике поменутих уметника. Пут, опажаји, стишане емоције и суптилност, део су Хандкеовог стваралачког лика; барокна распричаност, драма емотивности, контрапунктски обрти и паралелно постојање различитих нивоа доживљеног, могу се сматрати делом Кустуричиног филмског, а овом приликом књижевног живота.

Наслов ове књиге, на први поглед парадоксалан, указује на још један могући ниво њеног разумевања, а тиче се унутрашње топографије јунака до које се долази само поунутрашњењем света и загледаношћу у себе. У једној наизглед обичној ситуацији, у биоскопу, дакле, месту паралелног, алтернативног времена и простора, један од гледалаца ће, жалећи се што му је Кустурица заклонио платно, рећи: „Видиш ли да не видим“. Нагон за постизањем унутрашњег вида или, његошевски, потреба за мењањем очију да би се видео творац или нека узвишена идеја, далекосежна је мисао ове књиге, а на трагу Плотинове идеје о уласку у себе и погледу изнутра. Ово, са друге стране, и ствара приповедни ритам и тензију причања где се регистри стално смењују јер се свет поунутрашњује и у свет се одлази са пуном свешћу о себи, као последици погледа у понор у нама.

Поред претежнијег, метафизичког плана текста, постоји и један јасни друштвено-политички који говори о Хандкеу, али и Кустурици у издвојеном контексту од доминатне светске политике са чијим идејама се непрестано полемише, оне се проблематизују и најзад, у свом бесмислу, поништавају. Ови делови су есејистички важни пасажи и размишљања о распаду Југославије, ратовима, страдањима, новом светком поретку, свету савремености и спектакла који захтева усамљеног, издвојеног, али и колективног човека, а све ово је у супротности са могућношћу поседовања унутрашњег вида, те маркантне индивидуалности која једина може да створи, и кроз векове је стварала велику уметност, чији примери свакако јесу дела двојице главних ликова књиге „Видиш ли да не видим“ – Петер Хандке и Емир Кустурица.

Јована Милованчевић