ЈОВАН ДЕЛИЋ: СЛОВО ЗА ТРАЈАЊЕ: БОЖАНСКИ УНИКАТ У ВРЕМЕНУ ЛАЖИ (Неколико реминисценција о Петеру Хандкеу)

ИСКРА на Фејсбуку

Јован Делић (Фото: Славко Гарић)

Не могу да се сјетим тачно када сам први пут чуо за име Петер Хандке, али свакако послије појаве његове књиге Голманов страх од једанаестерца на тада српскохрватском, а данас српском језику. Та књига ми је прибавила у мој свијет неког блиског и драгог, осјетљивог и мудрог. Мислим да ју је превела Дринка Гојковић и да је превод био сјајан. Одавно се тој књизи нијесам вратио, а будем ли жив – мораћу. 

ГОЛМАНИ

Волио сам голмане, прије и више од свих Партизанове – Милутина Шошкића и Ивана Ћурковића. Дивни и драги људи, вишегодишњи капитени. Голман је рођен да буде капитен, вођа, диригент; да галами, урла, командује екипом. Он једини увијек види све – игру и цијело поље. Ако је интелигентан. Он на све мора бити концентрисан; мора предвиђати правац и систем напада противника; плашити се изненађења. Голманов страх. Људски страх. Опрез мачке. Инстинкт звијери. Избрушен страхом. Његова храброст је такође инспирисана страхом од гола. Он иде главом у ноге противнику. Рекло би се, неустрашив. Врага! Кад сте на голу – гол се шири; стативе се размичу. Кад шутирате – гол се скупља. Нарочито при извођењу пенала. Страх од пенала, обостран. Запамтио сам двије давнашње Шошкићеве истине, два голманска искуства, потпуно опречна, а комплементарна:

  • Нема неодбрањивог ударца.
  • Нема безопасног ударца. 

Какве смо само голмане имали: Цетињане Мирка Стојановића и Василија-Чика Радовића; Новосађане Илију Пантелића и његовог насљедника, мога друга са ђачког игралишта, Рајка Ковачевића; Драгана Пантелића из Ниша; Мутибарића; браћу Дугалиће, нарочито Фадила – Ћора из Сутјеске; Радомира Вукчевића, летећег момка из Хајдука; Шкорића из Динама; Даутбеговића, Омеровића, Ризаха Мешковића и њиховог претходника Хајровића из Слободе; Сарајлије Муфтића и Јањуша; Јантољака са Кантриде; чудесног Енвера Марића…

На те људе прво помислим када се спомене Хандке. На фудбал, моју једину игру и највећу љубав – уз књижевност и косидбу с оцем и братом. Баш као што ме је косидба – буквално свакога дана – асоцирала на Лава Толстоја и његовога Љевина. Играо сам повремено центархалфа и са голманом био судбински спојен. Покојни Панта, док смо кратко били комшије у Новом Саду, поздрављао ме је:

 – Здраво, Ивице! – замијенивши ме за Ивицу Брзића, репрезентативног центархалфа шампионске Војводине. Изгледа смо личили. 

Тако је Хандке, преко своје књиге, тада не много познат код нас, постао мој друг са фудбала; неко драг и близак, готово присан. А нисмо се ни срели, што би рекао Црњански.

ЖАРКО

Упознао нас је Жарко Радаковић, Хандкеов друг и пријатељ, писац и Хандкеов преводилац, мој друг из Земуна, са студија београдске Свјетске књижевности, између 1967. и 1971. године. Касније смо се повремено сретали, боље рећи – врло ријетко. А били смо једно вријеме као нокат и месо; спремали смо заједно испите у стану његових родитеља у Земуну. Преко Жарка сам упознао и покојног Рашу Ливаду, пјесника необичног сензибилитета; од Жарка сам слушао о Давиду Албахарију још док је стасавао у писца. Од Жарка сам слушао и о Хандкеу, увијек само лијепе ствари. Њихов однос је, доиста, једно Трајање, у Хандкеовом значењу те ријечи, не само једно трајно и драгоцјено пријатељство, вриједност и вјерност. Сигуран сам да се Нобелу Жарко обрадовао барем колико и Хандке. Жарко умије да се обрадује успјеху својих пријатеља. 

Хандкеа сам, дакле, заволио и осјећао као свога прије него што сам га срео и упознао. А кад га једном видите, упамтите га за цио живот. 

ХАНДКЕ

Дон Кихот, а није Дон Кихот. Мудар, уздржан, а истовремено словенски “луцкаст”. Радознао до бола. Одан пријатељ, видим по Жарку. Образован. Говори савршено француски. Уосталом, тамо и живи. Разумије српски и воли да га говори. Умије да слуша другога с највећом пажњом. Не његује дистанцу. Витак, висок, дугорук, могао је бити добар голман. Жарко ме хвали пред њим. Претјерује, као да је Црногорац. 

Хандке воли прозу Црњанског и Киша. Слика, лирски израз, поетска снага, жанровска хибридност и неухватљивост. Језик: бујна лексика, луда синтакса. Кишове странице о мајци су му морале бити блиске. И о дјетињству као емотивном језгру и жижи човјековог живота. Рани јади одређују човјека и његов емотивни свијет. Из тог језгра, из те жиже, исијава топлина Трајања о којој пјева Хандке.

Ту склоност према писцима осјетљиве лирске прозе и према укрштају путописа, романа и есеја лако је осјетити у Хандкеовим књигама о Србији и Србима. Не сјећам се да сам му говорио о роману Код Хиперборејаца Милоша Црњанског. То је проза за њега. Уз то, Црњански је волио фудбал. И играо. Прича се да је недје под старост рекао да би сву своју књижевну славу дао за једну утакмицу са плавом деветком на леђима (некадашњи дрес репрезентације Југославије). Ситан растом, а хоће да буде голгетер. Као Вукас, као Кочиш, као Меси. 

Хандке пије бијело вино, ладно. Ја и о светом Илији – бочицу вранца. Фини контраст.

Хандке је човјек без панцијера. За Немца – задивљујуће непосредан. Рекао бих – необична комбинација менталитета: помало Француз, мало више Словен, али и Немац. Човјек снажне интуиције. Вјерује у интуицију и његује је. И безмјерне храбрости. Сам против свих; сам против цијелог свијета. Воле га наши писци: Милован Данојлић, Милорад Павић. Заволио га је и Кустурица, баш пуним срцем. 

ВИДИКОВАЦ

Срели смо се једном на “Видиковцу”, изнад Дрине, код Зворника, на тераси ресторана. Ја кренуо на часове, на Пале. Он се враћа са Дајхманом из Босне. Дајхман, новинар и фоторепортер, потресен је сазнањима с путовања. Потресли га моћ, количина и домети свјетске лажи. Поштен, радознао, помало наиван у односу на Хандкеа, све прима срцу. И све хоће да види, чује, осјети, сазна, провјери, забиљежи и посвједочи фотоапаратом. Нијесу Дон Кихот и Санчо, али су добар комплементаран пар. Обојица су бесркајно тужни; неупоредиво тужнији од Срба око њих. Били су на истраживачком путовању. 

  • Запиши, па ће и Бог запамтити, – парафразиарам им Андрића изнад Дрине. 

Два борца против лажи као борци с вјетрењачама. Нијесу Срби. Нико их не тјера да то раде. Нијесу плаћени. Никакве користи од тога немају. Ризикују много – живот, углед, статус. Нико их не прати; нико их не штити. 

Божји изасланици у паклу. На неком већем задатку. Служе истини о људима и народима. Сви ће бити против њих. Петер има снаге да се диви љепотама земље: Југославије, Босне, Србије, Косова и Метохије; диви се ријекама – Дрини и Морави. Као да у природи налази снагу да се опире људским ужасима. 

  • Јесте ли ратовали? – пита ме Дајхман.
  • Не. Предајем на универзитету.
  • Јесте ли наоружани?
  • Провјерите.
  • Значи – јесте. 
  • Грешка. Нијесам Не носим оружје. Вучем књиге и предавања. 
  • Је ли Вас страх?
  • Плашим се као голман пенала.

Уморно Хандкеово лице се развлачи у благ осмјех.

-Празне се двојица боје. Бојим се да бих некога убио. А с тим се тешко живи. Имам дјецу. Више се плашим туђе смрти него своје. 

Дивим се тој двојици људи. Молим се за њих и за себе. Нијесам сигуран да они у неког Бога вјерују; послије Босне – поготову. А ја од Видиковца још више вјерујем. Морао је њих неки Бог послати. Ко би их сачувао да нема њега? Немају они појма о томе. 

НАГРАДЕ

Као чланови Жирија за додјелу награде “Момо Капор”, Рајко П. Ного, Бранко Стојановић и ја – лако смо се договорили о добитницима: од сликара – Дуњић, од филмаџија – Кустурица, од писаца – Хандке. Ни данас немам примједби на те одлуке. Сваку бих поновио. Посебно ми је драго да му је награда додијељена за књигу Моравска ноћ

У вријеме посртања Нобелове награде за књижевност, био сам планирао да предложим добитнике те награде из 2019, обоје – и Олгу и Петера – за будуће добитнике Велике награде “Иво Андрић” из Андрићграда. Претекла ме је одлука Нобеловог комитета. Свака част! Честитам! Искупили сте се. 

Има наде и за књижевност, и за истину, и за Трајање, и за нас, попљуване и понижене. 

Сада не треба хистерисати. Не треба на брзину радити и журити са Хандкеом. Треба добро припремити тај његов долазак у Београд и организовати обзиљан научни скуп о Хандкеовој књижевности, о романима, о поезији, о драми, о позоришту – о Хандкеу код Љубише Ристића и Матерића – о превођењу. Треба чувати тога човјека и не радити против њега. Он је божански уникат у времену лажи. С њим је лакше живјети. 

Само да не направимо какву глупост, а за то смо даровити. И има нас разних. 

Поносан сам што је Петер Хандке, на предлог Милована Данојлића, изабран за иностраног члана САНУ знатно прије него што је постао добитник Нобелове награде. Академија је с радошћу честитала награду своме члану. 

Поносан сам што је Петер Хандке од јуна 2020. године, одлуком Скупштине Матице српске, а на предлог предсједника Матице проф. др Драгана Станића (књижевно име Иван Негришорац), изабран за Почасног члана Матице српске. 

 

ТРАЈАЊЕ, ЗОРАН КОНСТАНТИНОВИЋ

Мој пријатељ, Никшићанин, Мирко Мркић Острошки, поклонио ми је недавно двојезично издање поеме Петера Хандкеа Gedicht an die Dauer – Песма за трајање  у преводу Жарка Радаковића и са кратким, врло густим поговором великог компаратисте, професора и академика Зорана Константиновића, са цртежом Оље Ивањицки на корицама, усклађеним са насловом поеме: “Петер Хандке – и поглед на свет је трајање”. Књигу је објавио Interpess већ давне 1996. године, а за уређивачки одбор ју је потписао Мирко Мркић Острошки. Овогодишњој одлуци Нобеловог комитета радују се душе Оље Ивањицки и Зорана Константиновића. 

Покушавам да призовем дух Зорана Константиновића овдје, међу нас. Због његових суза у Јени, на мом лијевом рамену. Тада сам први и једини пут видио Зоранове сузе; нијесам их видио ни кад је патио за прерано изгубљеном ћерком. Тог дана је сазнао да ће нас бомбардовати. Само је питање хоће ли прво нас или Ирак. Али и нас и Ирак – неизоставно. Зашто? И докле? – пита се стари професор. 

У Јени сам са женом, на научном скупу, код Габриеле Шуберт, упркос блокади. Ћерке су нам у Новом Саду. Зоран ме наговара да останемо. Важно је да неко преживи ко би могао сјутра да нешто уради и обнови. Наравно, мирно одбијам. Морамо да се журимо кући – да са дјецом подијелимо бомбе. Неће бити бомбардовања Новог Сада ни моје дјеце у моме одсуству. 

“Сви сте ви, најбољи, исти” – тихо цвили Зоран. 

С ким ме то упоређује овај преискусни старац? С неким својим давно погинулим вршњацима, који трају у његовом сјећању? Хвала Ти, Зоране, такав комплимент још нијесам добио. Кад те старији пријатељи почну самјеравати с мртвима, можда је то знак да нешто ваљаш, а несумњива потврда да си у близини мртвих. 

Свој интуиционизам Хандке је пјеснички потврдио нарочито пеомом Песма за трајање. На њеном крају пјесник се директно позива на Бергсона, философа који је био близак српским пјесницима и писцима с почетка 20. вијека – био је професор Станиславу Винаверу. И стварност, и живот, и стваралаштво, и стваралачку еволуцију Бергсон је видио у знаку динамизма и кретања. У тој динамици живот и свијет се регенеришу. Цјеловитост свијета и живота једино се може открити интуицијом. Сваки живот је јединствен и непоновљив. 

Бергсон је понудио и другачије виђење времена: оно није ни механичко, ни линеарно, већ је бескрајно трајање. Своју присутност у времену – у бескрајном трајању – можемо осјетити у повлашћеним тренуцима интензивног доживљавања. Своје присуство у трајању – трајање – не мјеримо спољашњим мјерилима, већ га можемо спознати интуицијом. Трајање није окамењено ни мртво, већ се осјећа у оним пробљесцима који остају као пропланци сјећања, као емотивна језгра и жиже нашег живота и нашег емотивног свијета. Трајање се утврђује писањем, односно учвршћивањем ријечи. Отуда Хандкеова заокупљеност ријечју, језиком. 

Зоран Константиновић препознаје и присуство Витгенштајнових идеја о језику у Хандкеовим размишљањима. Језик је наша слика свијета, јер језик изражава мисао о свијету. Језиком уређујемо свијет и односе у њему. 

Синтезу Бергсонових и Витгенштајнових идеја о језику Константиновић налази управо у Хандкеовој Песми за трајање, “у којој се Витгенштајнова филозофија слива с Бергсоновом. Она се појављује у преводу на наш језик управо у тренутку када је дискусија о песниковом тексту Правда за Србију (Gerechtigkeit für Serbien) у пуном јеку. Но ни најљући противници се не усуђују да оспоре литерарну складност овог текста и језик којим је писан. А свима који га нападају, Хандке доследно одговара да му је једино до истине. Па ако је као једно од својих виђења трајања управо указивао на жељу да траје кроз доследност своје речи и кроз љубав према оваквој доследности у оваквој речи, па уз то још и каже да онај који никада трајање сазнао није, тај ни живео није, он ће, верујемо, управо кроз истрајавање у одбрани једног малог народа, кроз љубав коју му на тај начин показује, уједно потврдити и један од најлепших облика свога трајања”. 

Хандке је имресионирао свијет својом авангардном драмом Псовање публике. Оно што смо до јуче читали, гледали и слушали било је псовање писца, али као израз ружног времена лажи. Нобелова награда је доказ да писац, ипак, нешто може у својој борби за истину; да има наде и за истину и за њенога писца. Да има смисла потуцати се по Босни, по Косову и Метохији, прелазити Дрину и Мораву тражећи Правду за Србију. Лаж јесте велико зло, и може нанијети – као што је и нанијела – несамјерљиве несреће са несагледивим посљедицама. Али лаж, зацијело није нити може бити Трајање.

А Хандке је то – пјесник Трајања; пјесник лирских епифанија које освјетљавају вјечност. Божански уникат у времену лажи.  

ПОВРАТАК БИВШЕМ ГОЛМАНУ И БИВШЕМ МОНТЕРУ – ЈОЗЕФ БЛОХ

Јунак Хандкеовог романа Голманов страх од пенала је бивши голман и управо је, са првом реченицом, постао и бивши монтер, отпуштени радник, аутсајдер. Такав избор јунака подсјећа на српску прозу крајем шездесетих и почетком седамдесетих година. Јунак романа Кад су цветале тикве Драгослава Михаиловића је бивши боксер – Љуба Врапче, шампион – који постаје убица, и због злочина, из страха да не буде откривен одлази у емиграцију, у Шведску. Прва реченица је и својевсртан епилог: „Не, нећу се вратити“, с тугом почиње своју животну причу Љуба Врапче. Туђина и бјекство од свог јединог аутентичног живота Љубина је судбина. И Хандкеов бивши монтер је управо напустио градилиште, а прије тога и активно бављење фудбалом. Ни он се неће вратити. Оно бивши  његова је кључна одредница. Страх од пенала основна је метафора његовог живота. Тај страх бивши голман најбоље познаје. Од тог једнога шута – поготка или одбране – много тога зависи и за извођача пенала, и за голмана. Страх је обостран. Пенал је борба енергија, личности физичких и менталних способности. Пенал је гранична ситуација. Као смрт. Као непрестана борба са смрћу. Страх од једанаестрца је страх од смрти; од убиства, од одстрела, па и од понижења – кад голман заплива у празно, а лопта се зарила у супротан угао, или по средини гола, гдје је голман мало прије стајао. А пеналџија се смије и радује. 

Сто пут сам чуо и прочитао да су пенали – рулет; посебно ако се пеналима одлучује утакмица, статус екипе, турнир, првјенство. Људи који то пишу и говоре ни не слуте колико је то тачно. За њих та формула значи да је исход утакмице пеналима – непредивдљив; да је ствар среће или несреће. За мене је рулет – руски рулет: пуцањ у сљепоочницу; разнесен мозак. То је страшно озбиљна и велика метафора. Као и пенал, нарочито у фудбалу. 

Лично име Хандкеовог бившег голмана је Јозеф. Није ли то отворена и недвосмислена алузија на јунака Кафкиног Процеса – Јозефа К. Врло вјероватно. Свијет је бившем голману и бившем монтеру неразумљив, пун неспоразума и нејасноћа; узроци догађаја су нејасни, али су догађаји кобни. Свијет је апсурдан; положај Јозефа Блоха у том свијету – такође. Човјек је чудовишно неразумљиво и нејасно биће. Не зна се зашто је Јозеф Блох добио отказ. Нејасно је зашто је удавио благајницу из биоскопа, с којом је прије тога провео вече. Чудовишно је да човјек удави жену, с којом је провео ноћ, без неког јасног разлога. Језик међу људима не функционише; неспоразум је језив, иако су људи били наизглед блиски. Бивши голман и бивши монтер је постао убица и од цијелог њега бившег остао је голманов страх. Он је свој остатак живота претворио у страх од пенала – да ће бити откривен, пронађен, ухапшен, кажњен. Он понашање људи и распоред ствари око себе чита као систем знакова; као неки немушти језик који му предвиђа судбину. Јозеф Блох покушава да живи нормално, али је његов страх перманентан; његова напетост трајна и у порасту. Он нервозно телефонира; зове бившу жену и тражи позајмицу. Улази непромишљено у тучу и сукоб с људима. Неопрезно се истура пред полицију у деликатном тренутку. Хандкеов јунак је урбано биће; човјек великог града; изгубљен у том граду; Одисеј – Уликс у свом граду. Хандке варира неколико великих тема прозе XX вијека: тему злочина, људског страха, односа човјек-град, тему љубави, односно њеног недостатка, тему апсурда. Испод јунакове привидне хладноће и мирног праћења судске хронике и спортских извјештаја слуте се страх и дрхтање, нервоза и напетост, покушај савлдавања и прикривања ситуације у којој се нашао. Напустио је град и налази се близу границе, па најчешће види царинике и полицајце – оне које би требало да избјегава. Да ли границу треба разумјети као метафору или симбол; као слутњу граничне ситуације? Ја мислим – да.

Роман остаје отворен. Не знамо да ли ће Јозеф Блох изаћи из стања страха и дрхтања пред извођачима пенала; да ли ће злочин бити расвијетљен, а злочинац откривен. По свему судећи, стање страха бившег голмана од пенала трајаће до краја живота. Истина, роман се завршава једном одбраном пенала: голман је хипнотисао нападача да му је овај шутнуо лопту право у руке. То, међутим, не ослобађа бившег голмана злочина који је починио; то није његова утакмица нити његова одбрана. 

У првом читању сам препознао блискост овог Хандековог романа Кафки и Камију, класицима модерног европског романа. Хандке ће се, наравно, мијењати. А овај роман ми је остао веома драг са своје загонетности. Он ме је утврдио у увјерењу да су Кафка и Ками блиску писци, а овај Хандкеов роман обојици. 

ДРУГИ МАЧ – МАЧ РИЈЕЧИ

Жири за додјелу Велике награде „Иво Андрић“ у саставу Мухарем Баздуљ, Јован Делић (предсједник) и Желидраг Никчевић донио је 18.12.2020. године једногласну одлуку да се награда  додијели Петеру Хандкеу, за роман Други мач  – мајска повест, у преводу Жарка Радаковића, а у издању „Лагуне“ у Београду. У образложењу је сажет суд о двјема књигама Петера Хандкеа, које се могу читати као диптих: Несрећа без жеља и Други мач:

Други мач – дужа новела или краћи роман, односно „мајска повест“, како је у поднаслову означено дјело једног од најпревођенијих свјетских писаца, Петера Хандкеа – призива у сјећање једно од његових најчитанијих ремек-дјела Несрећа без жеља, сродно са „мајском повешћу“ и по жанровској амбивалентности, и по обиму, па и по тематици.

Повод и изазов за писање „повести“ Несрећа без жеља јесте самоубиство мајке, па писац тражи своју аутентичну приповједачку форму како би њоме, на аутентичан и особен начин, испричао своју интимну драму, односно своје сјећање на мајчин живот и свој напор да то сјећање наративно обликује.

Дводјелно дјело Други мач такође је изазвано мајчином судбином, овога пута постхумном. Неименована жена оклеветала је нараторову упокојену мајку – која је за њега „света мајка“ – да је била активан поборник Трећег рајха, фотомонтажом увећавши њен млади лик у новинама. Освета је моја и ја ћу је извршити – одлучује, попут Толстоја, главни јунак и наратор „мајске повести“, и креће у акцију. Тема Хандкеове „мајске повести“ је, дакле, прастара, библијска и хомеровска, али и вјечна, која је са Шекспировим Хамлетом доживјела своје најславније уобличење, тако да Хандке активира архетип освете у XXI вијеку, и архетип клевете за активно учешће у злочинима историје. Умјесто Хамлетове освете оца, сада је у средишту пажње освета мајке. Тема је Хандкеу вишеструко блиска и доживљена, из круга најинтимнијих и најболнијих, утолико прије и више што је и сам Хандке доживио бројне и сурове клеветничке ударце. Успостављен је хоризонт очекивања драматичне осветничке акције.

Али Хандке не опонаша ни Шекспира, нити било кога другога, већ води своју „мајску повест“ о освети у неочекиваном смјеру, нарушавајући успостављени хоризонт очекивања. Изостаје узбудљиви и драматични догађај, изостаје убиство клеветника, а „мајска повест“ осваја димензију мисаоног и есејистичког. Јунак и наратор „мајске повести“, гоњен осветничким немиром, доспијева у Пор Роајал, напуштено духовно гнијездо Жана Расина и Хандкеу веома драгог и духовно блиског Блеза Паскала, аутора чувених Мисли, од којих ће једну наратор цитирати.

Наслов Други мач показује се значењски амбивалентним. Један мач држи клеветник и модерни савремени убица, метафорично сијекући оклеветану жртву. Други је у рукама жртве, односно жртвиног потомка – сина – и он јесте мач освете, али није мач убице. Осветник у руци не држи челични мач, већ онај други, духовни – књижевни и мисаони – паскаловски, којим брани себе и своју „свету мајку“. То је вјечни мач литературе.

У српском, безброј пута оклеветаном, па на основу клевете ирационално и неправедно убијаном и прогоњеном народу, Хандкеова „мајска повест“ Други мач доживљава се и као прича о себи, и као мелем на безбројне ране и клевете. Зато се ова књига издваја између свих књига из 2020. године, и зато је окруњена Великом наградом „Иво Андрић“. Она даје наду у историјску и књижевну истину. Тако у нашем читању добија додатну димензију параболичке вриједности, утолико прије што су њена параболична својства несумњива – мач ријечи, односно језика, библијски је архетип. 

Хвала Жарку Радаковићу на преводу – Радаковић је превео двадесет пет Хандкеових књига. 

ХАНДКЕОВА „ЈЕЗИЧКА САВЈЕСТ“ – SPRACHGEWISSEN

Знам да Хандке не воли дуге говоре ни церемоније. Зато сам за личну бесједу приликом уручења награде – које никако да се збуде – био припремио ову страницу и по текста:

Како уопште разумјети Хандкеа; посебно његов однос према нама – Србима и Србији, Косову и Метохији, Југославији, Босни и Херцеговини, Словенији. 

И тешко, и сасвим нормално, али нимало једноставно. 

У том односу постоји једна дубока досљедност која долази изнутра, из његове поетике, из његове естетике; из саме сржи његове личности и његовог схватања књижевности. 

Петер Хандке би – дубоко сам увјерен – потписао наслов Данила Киша По-етика, према којем ријеч поетика укључује у себе и етику. Хандкеова етика има увијек у себи естетичку димензију – димензију љепоте и осјетљивости, што значи и – димензију језика. Хандкеова естетика не трпи лаж ни клевету; она је други мач, мач ријечи, а не примитивног осветољубивог клања. Одбрана је – одбрана љепотом и језиком. За писца је све у језику – у „језичкој савјести“, у језичком осјећању, у језичкој самосвјијести. Sprachgewissen укључује све то у себе, и храброст да се стане иза језичке самосвијести, сазнања, осјећања, савјести. Због тога Sprachgewissen Хандке се ломата по Босни и Херцеговини, по Србији, по Косову и Метохији, по Великој Хочи. То Sprachgewissen нужно укључује борбу против лажи. 

Хандкеова естетика, Хандкеова прича, Хандкеова епика – јесте естетика, прича и епика мира и истине. Мир се не може градити на лажима и преварама. Неће бити да се Југославија сама од себе распала; она је сурово разорена, по већ познатим рецептима и механизмима. Разарачи су били споља и изнутра. Поново су ископани и продубљени стари ровови и натопљени, углавном, српском и муслиманском крвљу, што у нашем случају значи, у највећем проценту, српском и српском крвљу, јер су босански муслимани, готово сви, поријеклом Срби, и свјесни су свога поријекла. Етика и епика мира тражи да се разоткрије лаж. 

У Југославији није вођен један рат, већ систем малих и строго контролисаних, изванредно режираних ратова. Неће бити баш спонтано да су ти ратови вођени „степенасто“ – stufenweise – од Словеније, преко Хрватске, Босне и Херцеговине до Косова и Метохије, и до сулудог, варварског  бомбардовања Србије; до малог, пробног свјетског, ваздушног, атомског рата осиромашеним уранијумом против мале Србијице, у којем је деветнаест најмоћнијих земаља свијета отровало прво Србима, а онда и свијету, сва четири света елемента – ваздух, воду, земљу и ватру. Онај коме је Sprachgewissen у језгру, у сржи по-етике, морао је доћи да се увјери у планетарну, у космичку лаж. Зато је Хандке планетарна појава. Зато је он за нас – за мене – митски косовски јунак, стар шест и по стољећа, барем. Зато је Хандкеов прави завичај Косово и Метохија, и зато је он, неминовно, данас са косовским писцима – са трагичним јунацима косовске мисли – са Његошем и Андрићем. Ово је данас његова кућа, његова ријека, његов град, у којем прима Велику Андрићеву награду за своје Sprachgewissen.

НЕ ДАЈ СЕ, МАЈЧИН СИНЕ

Најзад, Хандкеов диптих – „двокњижје о мајци“ – несумњиво легитимише Хандкеа као „мајчића“, „мајчиног сина“, као словенског писца, који из мајчине утробе и несреће, анатомијом једне несреће без жеља, најбоље осјећа и види да књижевна ријеч говори нешто страшно, нешто пресудно важно, о свијету, човјеку и Богу, чак и кад се у Бога мало вјерује; да ријеч долази однекуд из мајчине утробе и да брани истину, и ту мајчину утробу; њену несрећу без жеље, судбину и право на посмртну част; да је та књижевна ријеч – други мач. У српском језику постоје готове језичке формуле: „Мајковићу“; „Мајчин сине“; „Је ли мајка родила јунака“. За оца, колико знам, нема одговарајућих формула, осим оне коју је маестрално активирао Матија Бећковић за наслов и поенту поеме Не дај се, јуначки сине. Два најзначајнија српска епска и митска јунака – побратими Марко Краљевић и Милош Обилић – мајчини су синови. Марков отац је жура Вукашин, коме се сабља по земљи вуче, а мајка му је Јевросима, која учи сина да не говори криво, „ни по бабу ни по стричевима, / већ по правди Бога истинога“. Зар то није истински и најбољи Sprachgewissen? Маркова храброст долази са мајчине стране, од ујака војводе Момчила. Милош Обилић ни нема оца, ни у пјесми, ни у предању, а Вук Караџић биљежи да је „обила мајка обила јунака родила“; да је Милошева сирота мајка имала толико велике дојке да их је преко рамена пребацивала, како би малиша, кога је на леђима носила, отпозади сисао и утољавао своју пантагруеловску глад и жеђ. Сматрам важним да се то данас чује у Андрићевом институту – да се проговори у славу мајке и мајчинства пред писцем кога награђујемо за књигу, за књиге, у одбрану мајке и мајчинства. 

Не дај се, мајчин сине! Међу својима си. 

 

Јован Делић

Оставите коментар

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Поштовани читаоци,
Молимо вас да се придржавате следећих правила за писање коментара:
Неопходно је навести име и е-маил адресу у пољима означеним звездицом, с тим да је забрањено остављање лажних података.
Коментари који садрже псовке, увреде, претње и говор мржње на националној, верској, расној основи или поводом нечије сексуалне опредељености неће бити објављени.
Приликом писања коментара водите рачуна о правописним и граматичким правилима.
Није дозвољено постављање линкова односно промовисање других сајтова кроз коментаре, те ће такве поруке бити означене као спам, попут низа коментара истоветне садржине.
Коментари у којима нам скрећете пажњу на пропусте у текстовима неће бити објављени, али ће бити прослеђени уредницима, као и они у којима нам указујете на неку појаву у друштву, али који захтевају проверу.
НАПОМЕНА: Коментари који буду објављени представљају приватно мишљење аутора коментара, то јест нису ставови редакције ИСКРЕ.