ЈОВАН ДЕЛИЋ: ПАРАЛЕЛА КАО КРИТИЧКА ЕПИФАНИЈА: О блискости награђених писаца Гузељ Јахине и Драгослава Михаиловића

Има неке више правде и нешто више од коинциденције у одлуци да се Велика награда Иво Андрић додијели Гузељ Јахиној и Драгославу Михаиловићу:

Обоје писаца су својим првим двјема књигама стекли велико мјесто у књижевности – Драгослав Михаиловић приповиједачким вијенцем Фреде лаку ноћ (1967) и бриљантним кратким романом Кад су цветале тикве (1968), а Гузељ Јахина својим романима Зулејха отвара очи (2015) и Деца Волге (на руском Дети мои) (2018) – и постали књижевна имена првога реда, остваривши дјела непролазне вриједности. Обоје су отворили дуго табуиране теме логора и идеолошких злочина, а надасве узалудне патње и страдања; обоје су из крвавог грумења живог живота стварали увјерљиву, болну и емотивно снажну књижевност. Обоје су се бавили књижевним јунацима у вртлозима историје, којима је историја постала судбина, и које је нека невидљива рука водила онамо куда они нијесу хтјели ни слутили. Обоје су дочаравали и остваривали трагично осјећање живота, али и у најтежим тренуцима својих јунака сачували људскост, љубав и вриједности, налазећи их тамо гдје се нијесу слутиле. Обоје су активирали неколико великих архетипова којима су остварили универзалне вриједности својих дјела. Обоје су показали дар у вођењу приче и развијању сижејних линија са сукобима и заокретима својственим драми, па су зато обоје блиски позоришту и филму. Обоје поштују чар дијалекта и живе ријечи. Обоје показују изузетну осјетљивост за патњу дјеце и животиња – апсолутно недужних и невиних бића. Обоје су – свако на свој начин – блиски Иви Андрићу. Тако се у Андрићграду, на Светога Саву Српскога, један српски писац у дубокој зрелости и једна руска списатељица татарског поријекла, у пуној стваралачкој снази, показују као веома блиски ствараоци. Ово сазнање је овај књижевни критичар доживио као епифанију која га је душевно испунила и озарила, али не мање изненадила. Чуда се догађају и у књижевности и у животу.