ЈОВАН ДЕЛИЋ О РОМАНУ „ДЕЦА ВОЛГЕ“ ГУЗЕЉ ЈАХИНЕ: Писање као грађење разореног свијета

Гузељ Јахина је насловила свој други роман синтагмом Дети мои, што би на српском значио Дјецо моја, и тај наслов је сјајан због своје вишезначности. Тим ријечима: „Дјецо моја, ви сте нови синови и кћери Русије“ обраћала се царица Катарина Велика Немцима, које је она довела и колонизирала у Поволожје, па те ријечи присности у новом историјском контексту добијају ироничну сјенку, која несумњиво лебди изнад оригиналног наслова романа. Овај наслов може долазити из перспективе моћне ријеке Волге, која се обраћа својим гласом својој дјеци -дјеци Волге – али може долазити и из перспективе главнога јунака, учитеља и писца Јакоба Ивановича Баха, који чезне за својом нерођеном а усвојеном дјецом, Аном Бах и Василијем Васиљевичем Волгином, завитланом и разбацаном од Гнадентала до Казахстана. Или тај наслов, као глас, може долазити из перспективе цијеле Русије, која уздише за улудо изгубљеном и сатрвеном енергијом милиона своје пострадале дјеце, били они рођени Руси или припадници неких других народа у великој совјетској заједници. Дјецо моја звучи  и на српском много присније и топлије, мада са благим призвуком ироније, него Дјеца Волге – наслов прецизнији, неутралнији, једносмјернији и емотивно хладнији.

Иронија није ни доминантно средство нити поступак емотивне и преосјетљиве списатељице Гузељ Јахине, али ипак повремено затитра око неке ријечи или језичког склопа. Тако кључни топоним Гнадентал – што би на њемачком требало да значи Долина милости или Милостива долина – „центар малог свемира“ Јакоба Ивановича Баха и овога романа – у контексту романа, односно времена и збивања које роман описује и дочарава, неминовно добија иронично значење, јер се та Долина милости преображава у долину ужаса и људског пораза, па и пораза сваке милости, људске и божанске. Зато је Гнадентал веома добар и сугестиван књижевни топоним.

Описи Волге и њених контрастивно постављених обала – лијева је ниска, милостива долина, а десна је у знаку оштро засјечених стијена, па личи на положеног змаја са назубљеним леђима – добијају у роману лирско-метафоричко значење: већ у првој реченици „Волга је делила свет надвоје“, баш као и Андрићева Дрина. Сунце излази иза степе на лијевој, а тоне иза стијена на десној обали. Подводни свијет Волге, при самом крају романа, јесте свијет мртвих, паралелан надземном, сачуван и конзервиран испод њеног леда и таласа. Трагове зла и несреће вјечно чува Волга. Надземни свијет живих није свјестан потонулог подводног свијета; иначе људи не би пили воду; не би се купали, прали, крштавали.

На једној обали прво стаје Бахов сат, а онда склизне у воду и заувијек остаје у Волги. Волга гута механичког мјерача времена. На десној обали вријеме се не мјери часовником него тијелом и таласима Волге, односно вјечности. У подводном свијету сат стоји. На десној обали се другачије живи; тамо се откривају нове димензије живота. На десној обали је Клара – Бахова љубав и жена – која ће умријети при порођају. Ту је и њено сироче, Ана, усвојена Бахова ћерка, којој је Бах и отац и мајка. На лијевој су козе и овце – млијеко –  извор живота за малу Ану. На обалама Волге потврђује се пуноћа и дубина Андрићеве визије, сажете у реченицу: све је наше на другој обали. Када је на лијевој, све је Бахово на десној обали – прво Клара, па Ана, а касније и Василије – а кад је на десној, недостаје му оно са лијеве обале. Чежња за другом обалом је вјечна и неутажива. Сва наша нада је на другој обали. Моста између обала нема; спаја их несигурни чамац, којим на почетку и на крају романа, управља снажни, високи Киргиз Кајсар: он ће Баха, попут Андрићевог скелеџије Јамака, превести у други свијет – у свијет таме и логора. Тај Кајсар постаје архетип превозника између свјетова; у њему се остварује мајчина безазлена пријетња из дјетињства да ће Јакоба Ивановича Баха однијети Киргиз. Архетип ради на дуге стазе; он је у служби мита и вјечности; осовина вјечне приче. Кајсар се преображава у Харона двадесетога вијека: умјесто у Хад, он вози у логор. Мрки чамџија показује своју митску природу на крају романа, бриљантно.

Описи Волге, њених обала и њеног подводног мртвог свијета јесу међу најбољим лирским мјестима у роману и истовремено симболички најсугестивнијим. Симболизација дескрипције, нарочито подводног, мртвог свијета, изведена је префињено, ненамтељиво и са пуно емпатије. Прије него што ће доспјети на Кајсаров чамац, Бах је додирнуо своје и Волгино дно и кратко боравио у подводном свијету мртвих. Списатељица нас је неосјетно превела у свијет језиве и увјерљиве фантастике и вратила у отрежњујући свијет не мање језиве реалности.

Бахов календар је такође саставни дио романа; он је допуна Бахове „философије времена“ и визије историје. Године од 1918. до 1938. именују се према доминантној историјској слици и амтосфери, односно догађајима. Списатељка је мајсторски избјегла идеолошке замке и знамења преузимајући Бахову тачку гледишта. А Бах је преосјетљиви, рањиви писац и учитељ који именује оно што види, чини и осјећа. Имена година од 1918. до 1923. градацијски су поређана према степену ужаса. Тако је 1918. Година Разорених Кућа; 1919. је Година Безумља и рата; 1920. Година Нерођене Телади са сликама трагова клања стеоних крава и цијелог узвишења насталог од бачене нерођене телади на мраз и гомилу говеђих ембриона: „телад је на мразу брзо срасла у огромну грудву наказних глава са зачецима ушију, дугачких ногу с раздвојеним папцима, танких ребара под розикастом кожом прошараном модрим венама, с великим тамним очима и готово човјечним уснама. Такав ледени грумен немогуће је било разбити. Тамо су их оставили на снегу – да се отопе на пролеће“.

Учитељ таман помисли да је сагледао врх леденог бријега ужаса, а мртву телад смијениће колоне гладних, умирућих људи, које је сахрањивао у рупи на леду Волге, па ће онда наступити изобличена гладна дјеца: „кроз годину дана нестали су одрасли пешаци и залеђеном Волгом кренула су деца. Ситна, старачка лица; туробне звериње очи; поцрнели од скорбута зуби; потиљци – крастави псећи вратови; руке – мршаве канџе птица. У једном дану Бах их је сахранио троје. Зарекао се да више неће излазити на обалу – није имао снаге да са стрмина посматра Годину Мртве Деце. Дошао је кући, легао под перину, затворио очи и непомично чекао пролеће“.

Гузељ Јахина је, очито, мајстор жестоких слика страдања животиња – чак и животињских плодова – и дјеце, и по томе је блиска Драгославу Михаиловићу.

Роман је компонован према принципима класичне драмске композиције – као својеврсна романсирана драма у пет чинова. Сваки од пет дјелова има наслов који се може разумјети као архетип.

У првом дијелу – „Жена“ – говори се о Баховом учитељовању у Гнаденталу и његовом, према сату уређеном, једноличном животу, који су једини реметиле олује, муње и громови и њихов привлачни космички електрицитет. Тада би мирни учитељ показивао другу страну личности и незаштићен ишао у олују. Тако се испољава његова скривена, права природа, која ће снажно одредити његов живот – преосјетљиви учитељ и писац ићи ће у сусрет олујама. Праве олује ће прво замијенити Клара, седамнаестогодишња ћерка Уда Грима, потпуно одвојена од спољњег свијета и без представе о њему. Удо Грим је позвао учитеља да му подучава необразовану и несоцијализовану ћерку с надом да ће је тако припремити за удају. Бах ће мјесецима подучавати дјевојку скривену иза паравана од учитељевих очију због очевог страха да пред непознатим мушкарцем тек процвала дјевојка не постане сасуд гријеха. Оптичка дистанца и духовна блискост распаљују радозналост, па жељу и љубав у дјевојци која успијева да се искрада и да не путује с породицом у Њемачку, већ одлази своме учитељу у Гнадентал.

Недозвољена и незаконита љубавна веза доноси невоље. Учитељ губи посао, па је приморан да се пресели на Кларин салаш. Зебњу за своју изненадну љубавну срећу Бах исказује бајколиким архетипом: био је сличан похлепном патуљку који се тресе над златом. Први пут је срео некога рањивијег и осјетљивијег од себе, а то је млада жена коју воли и која га воли.

Пар ускоро сазнаје да је њихова веза бездјетна и неплодна, од чега сахне Кларина љепота и свјежина. Незаборавне су двије снажне лирске сцене у јабучару. Орезавши стабло јабуке, Клара удара снажно себе у стомак несрећна што је неплодан. Други пут њежно милује плод јабуке као што се милује глава новорођенчета. Треба ли напомињати да је ријеч о универзалној митској воћки. Гузељ Јахина је мајстор снажних лирских сцена.

Наилазе страшне године о којима је већ било ријечи, а онда долази Година Занемелости. Салаш је походила разбојничка тројка, опљачкала и похарала кућу, понизила Баха и силовала Клару. Од тога је Бах трајно занијемио.

Слика силоване Кларе, која нага и преморена спава са тајанственим осмијехом на лицу, антологијска је и амбивалентна. Понижена и измучена жена негдје несвјесно, дубоко у сну, осјећа да је задржала плодно мушко сјеме и да је носећа. То Бах види: „Била је нага. Бах ју је прву пут видео такву – саздану од млека и меда, од нежне светлости и баршунасте сенке. Танане руке лежале су јој на округластом стомаку, прикривајући, штитећи. Очи су јој биле склопљене, црте лица непомичне – спавала је. А усне су јој се смешиле.“ Жена је постала нова и непозната, необично блага и на други начин лијепа, с непрестаним смијешком на уснама. Шокирани, нијеми Бах побиједио је свој ужас, па згађеност, сажаљењем, самопрекором и поново пронађеном љубављу према жени и новорођеној дјевојчици која му је из мајчине утробе пала право у руке.

Други дио романа почиње Кларином смрћу и Баховом борбом за малу Ану, коју је усвојио и осјећао као дио себе. Млијеко за бебу је набављао музући крадом туђе козе и као преступник је приведен пред партијског руководиоца, грбавца Хофмана од кога је, за интелектуалне услуге, могао поштено зарадити довољне количине млијека. Хофман је у Баху пробудио писца: он „није описивао већ је наново стварао разрушену колонију (…); већ је градио“. Писање је за Јахину, као и за њенога јунака, грађење, поновно стварање разореног свијета. А када се окушао у писању бајки, Бах је у бајкама оживио своју љубав – Клару – и њене приче које је запамтио, пишући истовремено и о самом себи. Писања нема без уживљавања у другога, а то је прва особина и Јахине и њенога јунака.

Бах је Хофмана звао својим последњим учеником, али је разлика међу њима суштинска: Хофман је градио мртво, а „Бах је то мртво оживљавао“. Осамосталивши се, Бах је могао да пише „за себе“ и да чува своје радове и бајке од идеолошке употребе. Увиђао је како његове бајке могу да утичу на стваран живот, па ништа није препуштао случају, желећи да својом литературом створи „продоран, богат и стога добар свијет“ и да га остави у наслеђе Ани. Хофман ће предузети активне антирелигијске акције, порушити и црквени крст и завршиће на дну Волге пред налетом народне побуне.

Бах је добио и ново усвојче, сина, киргиског малог бескућника, који се везао за Ану и Баха. Уз њега је Ана проговорила, јер није могла уз нијемог оца. Дјецу је револуционарни агитатор одвео у дом „Клара Цеткин“, одакле су она ишла у школу и више се оцу нијесу вратила. Баху је преостало да воли своју усвојчад и да их обилази. Без дјеце је осјећао празнину. Био је испуњен осјећањем да ништа није радио узалудно и да ником ништа више није дужан. Живот је био испуњен, а Јакоб Иванович ослобођен страха.

Око десет процената текста романа усмјерено је на крупне политичке личности и одлуке: Лењинова смрт, Стаљинови џиновски привредни и саобраћајни експерименти, отварање „немачке операције“ за раскринкавање „агентуре немачке оперативне службе“. То ће коначно разорити Гнадентал. Споменик Катарини Великој је срушен. Остао је само вапај: „Децо моја“.

Епилог романа је енциклопедијски сажет на свега двије странице. Догађаји и судбине у епилогу посједују потенцијалну грађу за нови роман. Бах је ухапшен 1938. године и осуђен на петнаест година робије у радно-поправним логорима. Погинуо је у руднику 1946.

Ана је завршила средњу школу, а даље школовање је прекинуо рат. Септембра 1941. депортована је са већином Немаца, а у новембру 1942. послата на присилни рад. У новембру 1946. ампутирана јој је нога због повреде на раду, па је касније радила као евидентичар.

Васја је завршио факултет страних језика, радио неко вријеме у колхозу на бившем Гримовом салашу, а онда се упутио да тражи Баха. Нашао је Ану и оженио се с њом. Радио је као наставник њемачког језика.

Енциклопедијски сажети подаци из епилога упућују на закључак да ова књига има документаристичку основу и да је одговорно утемељена на историјској истини. Али то није сметало даровитој ауторки да распали машту  и завири и у мртви свијет на дну Волге; да са изузетном способношћу уживљавања оствари незаборавне књижевне јунаке; да оствари антрополошке увиде и продоре у Кларином лику; да испише једну од највећих похвала љубави и праштању, али и жељи за рађањем и дјецом; да својој књизи дадне озбиљну аутопоетичку димензију. Цијела једна поетика умјетничке бајке изложена је у овом изузетном роману.

Ријеч је о осјетљивој ауторки високе емотивности и доброг вођења сижеа. Још ће се о њој чути.