ЈИХЛАВА 2016: ИЗРАЕЛСКА РЕДИТЕЉКА АДА УШПИЦ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА ИСКРУ: Документарни филмови освајају биоскопска платна широм света!
Специјални извештач „ИСКРЕ“ из Јихлаве
Израелска редитељка Ада Ушпиц посетила је 20. Међународни фестивал документраног филма у Јихлави, где ће се одржати пројекција њеног филма „Дух Хане Арент“. Пре пет месеци исти филм приказан је и у Србији на „Белдокс“ филмском фестивалу, где је израелска редитељка освојила бројне симпатије публике. Поред пројекције у Србији и Чешкој, филм „Дух Хане Арент“ приказан је и у Америци, Француској, Немачкој, Израелу и другим земљама.
У првом интервјуу по доласку у Јихлаву, Ада Ушпиц ексклузивно за „ИСКРУ“ открива утиске након гостовања у Србији, али и своје виђење о значају и положају документарних филмова у данашње време.
. Први пут сте на „Јихлава“ филмском фестивалу, какве су Ваше импресије?
Да, ово је први пут да сам овде и морам признати да веома уживам! Занимљиво је то да на „Јихлави“ поред документарних, постоји велики број експерименталних филмова, што програм чини веома занимљивим и разноврсним.
. Пре неколико месеци гостовали сте и у Србији, када је на Међународном фестивалу документарног филма „Белдокс“ приказан Ваш филм „Дух Хане Арент“. Какви су Ваши утисци о гостовању у Србији?
Србија ми се веома свидела! Нисам упозната са српском историјом и не знам довољно о њој, али сам помоћу тамошњих искустава и импресија успела да склопим делове слике која приказује крање необичну, ведру и занимљиву нацију. Сада, када сам овде, морам признати да постоји велика сличност између српског и чешког менталитета. Наиме, публика је веома слично реаговала на филм о Хани Арент у обе земље. Захвална сам „Белдоксу“ и „Јихлави“ што су ме угостили на овако диван начин, продужавајући путовање мог филма. Чини ми се да је то препознала и публика… У Србији је било доста младих у публици који су упознати са животом и делом Хане Арент, учили су о њој и постављали ми сјајна питања на радионици након пројекције филма. Стога је веома очигледно да она и даље живи у местима која су, не тако давно, искусила тоталитаризам. Управо та чињеница емотивно утиче на људе, у овом случају публику филма.
. У каквој позицији је документарни филм данас, у односу на играни филм, који има водећу улогу у свету кинематографије?
Мислим да се документарни филм данас налази у наглом развоју. Индустрија је веома развијена, и управо та чињенница отвара врата биоскопских сала широм света новим документарцима. Они се више на налазе искључиво на фестивалима и телевизији, као некада, већ су освојили и платна биоскопа, а то је оно што је добро. Мислим да документарни филм представља нови мод експресије, јер постоји доста експерименталног мишљења у њему, које ова форма репрезентује на различите начине.
. Колико је значајно стварати и пројектовати документарне филмове у 21. веку који обилује немирима, политичком манипулацијом и ратовима који се воде на више нивоа?
Веома је значајно! За мене не постоји замена за документарни филм, али то је свакако веома субјективно, лично гледиште. Ја волим документарце више од било ког другог филмског жанра, због чега их не могу поредити са играним филмовима. Мислим да се документарни филмови у тренутку „хватају“ заједно са камером, намерно или случајно, и то је оно што је невероватно – ниједан играни филм то не може!
. Који је Ваш следећи пројекат? Да ли тренутно радите на стварању новог дела?
Тренутно радим на два пројекта. Први је докумантарац о Кафки, тачније његовој биографији, а други је оно без чега не могу да живим, а везано је за контакте са људима – покушавам да снимим документарац о деци под окупацијом, у области пуној конфликта.
