ЈЕЛИЦА СТОЈАНОВИЋ: Ћирилица –писмо српског рода и историје

ТЕШКО је и лако изразити шта представља ћирилица за српски род, културу, духовност, језик, књижевност. За ћирилицу је добро речено да је писмо српског језика, али је и писмо српског рода, српске ријечи, историје…

Најбољи свједок српства! Уз то, визуелно, нема љепшег писма од ћирилице. Управо због тога је занемаривана, забрањивана, прогањана кроз историју од свих освајача, поробљивача, непријатеља српског рода. Они су знали колика је снага ћирилице, какву љепоту и поруку носи, шта је све њом написано и на којим просторима, знали су да је на тим свим просторима гдје је писано српским језиком, носила и име српско писмо, а када се појавила штампа, добила је име српски карактери. Тиме је ћирилица историјско свједочанство куда се распростирао српски језик, а и српски род, јер је кроз вјекове важило да је језик народ. У старим временима језик је и значио народ („Дођоше језици многи!“). Ако су поробљивачи били свјесни значаја ћирилице, зашто нијесмо ми, посебно је питање. Зато није чудно што је ћирилица највише угрожена, протјерана, занемарена, на оним просторима гдје се највише ради на затирању свега српског. Овдје мислим, прије свега, на Црну Гору, јер ту живим и свједочим, али мислим и на Хрватску, Босну и Херцеговину. Требало би да сам (смо) мирни што се тиче Републике Србије и Републике Српске, да тамо не треба штитити ћирилицу, али то није баш тако. Управо ови прилози (ова акција) „Вечерњих новости“ о ћирилици, доприноси нашем освјешћивању, враћању мисли на оно о чему треба мислити, шта треба његовати и штитити – а то је, засигурно, ћирилица. Има и једно лијепо и веома значајно слово српског писма и језика, а то је слово Ћ/ћ. Њега има само српски језик, а и почетно је слово за именовање писма: ћирилица. Визуелно му је у основи крст, и црква, а означава и почетак српске ћирилице кроз споменичку грађу.

Ћирилица говори о историјском присуству и континуитету на широком простору српског језика и српског народа. Подручје распростирања и присуства ћирилице обухватало је све земље које су у раном средњем вијеку икад потпадале под српску државу (и писменост). Ћирилицом се писало и у Рашкој, и у Зети, Хуму, у цијелој Босни, и у приморју (у великој мјери) све до доњег тока Цетине. Ћирилицом се писало и у Дубровнику, распростирала се и на Далмацију и Славонију. Ћирилица је била дипломатско писмо турског, угарског и румунског двора.

Ћирилица се кроз историју на просторима докле је допирао утицај српског језика и, преко њега, писма, често називала српско писмо. То је уобичајен назив на штокавском подручју, а и у окружењу, уколико се писмо именовало (и тиме назив прецизирао, у односу на, нпр., руску, бугарску… ћирилицу, односно ћирилицу неког другог језика). За то имамо сакупљених и објављених близу сто примјера (са простора Рашке, Зете, Боке, Хума, Босне, Дубровника, Славоније, Цавтата, Задра, на млетачком, аустријском, турском… двору; у Ватикану, у записима Енглеза, Француза…).

Зато је ћирилица кроз вјекове забрањивана, уништавана, чак и физички… Забрањивана је за вријеме Марије Терезије, Фрање Јосифа, у Првом и Другом свјетском рату, за вријеме комунизма ради додворавања Хрватима и другим… Многи моћници су схватали колики значај има ћирилица код Срба па су је у остварењу својих циљева или забрањивали, или су пак, схватајући њену важност код православног народа, помоћу ћирилице (и књига штампаних ћирилицом), покушавали да придобију и приволе цркву и народ за унијаћење. Генерал Саркотић, као представник војних власти у БиХ за вријеме Првог свјетског рата, значај ћирилице за српску историју, културу, идентитет схватио је и изразио боље од нас самих. Саркотићеве су ријечи: „treba Srbima ćirilicu kao borbeno sredstvo učiniti neupotrebljivim“, односно, потребно је „da ćirilicu uklonimo iz javnog života i oduzmemo joj srpski nacionalni karakter“. „I pošto je po shvatanju južnoslovenskih naroda ćiriličko pismo izraz srpskog jezika, onda je i ćirilica veleizdajnička pa zato mora biti protjerana.“

У Другом свјетском рату, само десетак дана након преузимања власти, 21. априла 1941, објављена је (од НДХ) „Законска одредба о забрани ћирилице“, а ступила је на снагу 25. априла 1941. године, потписана од Анте Павелића. „Na području Nezavisne Države Hrvatske zabranjuje se upotreba ćirilice…. Prema tome naređujem: da se na cijelom području Nezavisne Države Hrvatske odmah obustavi svaka upotreba ćirilice u javnom i privatnom životu. Svako štampanje ma kakovih knjiga ćirilicom je zabranjeno. Svi javni natpisi pisani ćirilicom imaju se neodvlačno, a najkasnije u roku tri dana skinuti….“

И поред свих забрана, највише је ћирилица потиснута и заборављена почев од периода „стварања, прокламовања и озакоњења“ „равноправности“ двају писама: ћирилице и латинице, у времену комунизма. Формално је ћирилица била (тј. „постала“) равноправна са латиницом, а суштински се све чинило да се сасвим потисне и заборави.

„Равноправност“ је резултирала невјероватним догађајем у посљедњем рату. Хрвати су недавно „етнички очистили“ све своје библиотеке од српских књига: „библиокластија“, како је названа, у Хрватској однијела је више милиона књига, „техничким одстрањивањем“, спаљивањем и бацањем у смеће, што је проистекло из „два напутка“ која су прописивала у Хрватској отпис књига.

Из ових илустративних примјера можемо извести закључак зашто је ћирилица у Црној Гори потиснута, готово забрањена у посљедњим деценијама, зашто се радило на (до)латинизацији Црне Горе. Ћирилица је свједочанство истине, историје, Црне Горе и њеног бића и насљеђа. Ћирилица је важна српском роду, она је срце српског рода, зато треба да је заштитимо и да је његујемо. Да волимо и поштујемо ћирилицу, као што је она вољела, одржала и свједочила нас кроз вјекове.