Јелена Ковачевић: Олуја

Подигоше се ветрови спремни

под уларима држани бесни,

отровани наносима идеја неспремних

да исеку чизмом и метком бразду

у којој се семе закопава да не ниче,

црвљива рука под земљом заудара,

Српско на њој да не дише.

Урлици, вековима и преко

у казанима за топљење јуре смело

Натегни, одсеци, стегни, задави за чисто и лепо

Олујом подави

у колоне сатеране оне који су кренули да не одлазе.

Нешто се дешава, то смо знали

Чујемо хорду да се диже и нож

осећамо јаче у крви на 20км, не ближе

када запишти глава изнета из буне

Бежи!

Куда, коме, којој земљи?

Овде се језик на српском изражава

слепо одбијајући страну раздора

на виделу да распне разине пакла,

историја се на човеку покидала.

Гранате у крви се цеде

у црне мараме нерођено повијено дете.

У овој земљи мртвима гроб је спреман.

Олуја је очистила село

било је ту смрада, ђубрета, варварства и много православља.

Са прага ђавоља копита реже

вода не гаси провалије стрепње и авети не тера

у црно завијене, које само болом се свете.

Крваве улице редовно се чисте,

под земљу гурају кости дубље

али ране и даље земљу тресу,

јауци паљени не сагоревају

док жигошу и режу крв врелу.

А ми даље у земљу збега

где огњиште влажно дрво држи

јечи, гаси се, гори и само дими, ватру не разгорева

да змије тера са божура удављених у крви

на чијем врелу реч српска у трубу пишти

у привиђењу и чуду безнађа отворених.

На Косову пољу крст се опет реже

помен језик другачији заговара

и дере таму очаја оштрицама туђим, док

рука окрвављена на поклоњење мученика носи.