ЈЕЛЕНА КОВАЧЕВИЋ: Иза бодљикаве жице

Иду колоне на челу коња

под небо човек се избацује

кућа уз цркву под копитом стење

истргнуто наличје човечије.

Од обуће се гледа

пустошење тела ломљењем човека

до побуне уз ране бајонета.

Марш робља да крене!

 

Претурајући јаде гласови вриште немо

са брда високих, крстови у камену

пусто село опустелих

као да нико никад живео није.

У руци рука детета, мајке, брата

тишина у молитви страда

отрова је чаша вечне слободе.

 

Колона сваким кораком смрти се клања

пут доводи ближе

Старци, деца, жене зарад хлеба

који неће дати, у робље ка жици крећу напред

Корбач ради!

У Рашкој за педесеторо ископнела је коза

тањир супе у Краљеву колеба

а глад туче, глад отвара мрачна места.

 

Слушаш, дозивају у ћутњи

ишчупан нос, сагорели војници

ножеви на девојкама звече

страдалнику крта је крв да тече

у блату кости се требе

без сандука, покопавање ван вере.

Лакше се у цркви од глади умире!

 

Колона без корака иде

пушка непроходним стазама тера

камена тесног и снега

којим жене, деца Скадар граде

робу коме вапе

,,Прво нас убијте па крените даље!“

 

,,Овде си дошао да радиш или умреш!”

 

Сламарице од бува и вашки

гамади да тело једе на тврдом у хладном

децембру у коме једино греје.

,,Два пута сам добио рубље и два пута кундаком у стомак.“

На силу немоћ јалово се дере

међе мука у силе и кундака стају.

 

,,Јели смо. Супу. И то какву супу! “

Ујутру зоба и на четири дана векну хлеба

црног пуног сламе и песка.

,,Око њега смо се тукли.“

Вина и ракије женама, деци.

 

Уместо вола запрега је за човека

Довољно брзо, довољно добро, довољно чисто

Тољага по крви туче

стуб срама конце тањи дуго од 5 сати до 12 поподне.

 

Лакше је умрети

неумитности се отимати.

Бодљикаву жицу да подере на образ да се осврне

,,Кога богови воле тај млад умре”