Јелена Ковачевић: Да буде воља Твоја

Смилуј се, изађи пред лице моје и засијај, / да се у страху од Тебе не разлучим и са сатаном вежем. / Засјај Господе, да не видим ништа до Тебе, / крст свој да узмем и за тобом да кренем

Живот свој да оставим и крст свој да понесем
зовеш ме, Господе, да кренем.
Хоћу Господе, плашим се,
у ад су ми и очи и уши потопљене, адом јауци деце пролазе,
и мајке без деце остале у груди се туку и кукају.
Господе, вриште деца и мајке, једни у вриску нестају,
други се јављају, плач не утихује
и људи крике отпуштају док им тела кидају и кости ломе,
мало њих у болу ћути, Господе.
А крвници се смеју, гласно се смеју над децом,
над Мајком која кука над колевком празном.
Пуне су колевке суза, Господе.
Да нисам видео лакше бих пошао,
не бих тражио да ме мимоиђеш воље своје,
одмах бих ти се предао, мученик Твој бих постао.
Хоћу Господе, плашим се.

Много злу пушташ помислим
па се брзо прекрстим и молим да ми опростиш.
Памтим ја сва Твоја чуда и радост наших сусретања.
Није ми страшно умрети, мука се плашим, Господе,
а плашим се и да ћу жив без Тебе остати.

Смилуј се, изађи пред лице моје и засијај,
да се у страху од Тебе не разлучим и са сатаном вежем.
Засјај Господе, да не видим ништа до Тебе,
крст свој да узмем и за тобом да кренем.

Из збирке „Страдање“