ЈЕЛЕНА КОВАЧЕВИЋ: Браним се тишином

Занеми!

Не тврдимо истину

да не падне и разбије се

ране искрваре, без крви да се остане

у сувом,

корена порива плитког

Да не издахне Видовдан!

Реч је скупа

жртвом у бисер заточена.

Са бисером свиња не зна шта ће!

Ланци паучину стежу,

на духу окови се похабају

за слободу тешку

Оловних крила

круту судбину да режу.

У камен да се стегне туга

да падају каме по нама јаче!

Наше стене да се не боје Сунца

Са Косова светли се даље!

Не клањајмо пред маглом

иза ње Ловћен са висина се спушта

у крви истину да не крви, не одживи.

Тишина да бије реч празну!

Ђурђевданом се ћутња кида

у јауку успомена страшних

тада је наша душа жива

и када не зна за чим се пати.

У тишину, немост

у гроб кости да скупи,

да изломимо и помешамо нигдину!

Под земљу

преци да не истекну

а ми у слепом ослепимо

какво је срце у пушци тукло,

за земљу

у руци, глави, у песми,

под крстом

Одзвањало је бурно!

Да не чујемо!

Да буде узалудно!

Образ да нам ослаби!