ЈЕДНА ПРИЧА О АВАЛА ФИЛМУ И КОШУТЊАКУ: Тамо где је Холивуд једо тавче на гравче

Те године, у Београд, у Кошутњак где је смештена Авала-филм, Џек Кардиф са тада најпопуларнијим холивудским филмским глумцима, Ричардом Видмарком, Сидни Поатјеом и Расом Тамблином на челу, дошли у филмску Меку Ратка Дражевића да сниме филм према роману Франса Г. Бенгстона, шведског писца, са истим насловом као и у роману „Дуги бродови“.

Из групе се издвајао Сидни Поатје, глумац великог глумачког и певачког талента пореклом Афроамериканац који се бојом свога тена издвајао од гомиле глумаца и хиљаде статиста. Данас би једино код Квентина Тарантина могао да буде викинг јер овај „лудак“ филма пред камерама и бујном маштом све може.

Чукаричка сиротиња за пет динара дневно и сендвич са саламом подригушом статирали су васцели дан. „Дуги бродови“ снимљени су у Кошутњаку а ратне сцене у Будви. И дан-данас на будванској ривијери налази се огромно звоно које подсећа на ову филмску авантуру.

Осим Ратка Дражевића који је најзаслужнији за процват југословенске услужне кинематографије, Авала-филмом руководили су Драгиша Ђурић Гиле и Бранко Балетић.

Било их је више али издвајам ову двојицу који су покушали да врате углед који је створио Дражевић, тек, борба против ветрењача била је узалудна.

Уочи дефинитивног процвата, пут Ратку Дражевићу, утрли су Слободан Михајловић Михиз, Слободан Селенић, Мирослав Крлежа који су аминовали снимање вероватно најзначајнијег српског филма „Скупљачи перја“ Саше Петровића.

Снимали су и Душан Макавејев, Жика Павловић, Пуриша Ђорђевић, Кокан Ракоњац (узгред, први муж филмске диве Милене Дравић) зачетници „Црног таласа“.

У Авала-филму, снимљени си и спектакли: поменути Џек Кардиф је „повукао ногу“ с филмом „Дуги бродови“, Анџеј Вајда је снимио „Сибирску леди Магбет“.

Хенри Вернеули „25 сати“, Денис де ла Пателиере „Марко Поло“ са Аленом Делоном с којим сам био на пер ту и пио вино у хотелу „Мажестик“ где су Делон и велики део екипе боравили у овом, тада, за Београд, најпознатијем хотелу.

Снимљен је „Соледад“ у копродукцији с Французима (и „Дуги бродови“ су били копродукција са Енглезима), а у Кошутњаку осим плавокосих ђилкоша с Чукарице заљубљених у филм „на први поглед“, сретали су се Кирк Даглас, Кетрин Данев, Орсон Велс, Софија Лорен, Ричард Бартон, Ана Карина (с Карином сам у Дубровнику по задатку да припремим рубрику за ТВ на којој сам тада радио, пио лозу, мезили смо сир из уља и јели пршут), Џералдина Чаплин, Ани Жирардо, ет цетера.

Све филмске громаде. Већину најпознатијих светских глумаца сам ухватио на делу, јер су код Пионирског града у кафани „Код Аце 9“, у паузи, ноншалантно, јели тавче на гравче као да су у „Валдорф асторији“ на Менхетну.

Последњи пут видео сам Авалу пре неколико година и иза Јединице, највећег студија после Чинећита и Барандова, још увек се налазила сценографија за филм „Сибирска леди Магбет“.

Нови Зеланд је сачувао сценографију за серијал „Господар прстенова“ и од тога направио огромну туристичку атракцију која доноси лепу лову.

Крајем шездесетих година, организоване су акције пошумљавања и то је био почетак стварања организације „Млади горани“ у коју су улазиле девојчице, жене, дечаци, људи разних узраста. Лета су проводили на кршевитим пропланцима Југославије са задатком да пошуме земљу.

Кошутњак није био плод организације Младих горана јер је Богом дан препун зеленила, мени лаику, чини се, са сигурно преко тридесет врста зимзеленог дрвећа који чине плућа Бановог Брда, Чукарице али и Београда. Шта оно корона напада?

На радију је једном недељно Коса Балабановић припремала и уређивала емисију „Млади горани“ која је имала и своју певану шпицу и сам Бог зна колико смо тој организацији захвални што нам је држава шумовита.

Шта се догодило с „Младим горанима“ не знам, нестали су, као што многе ствари код нас нестану без трага без икаквог повода или ваљаног разлога.

Шта се сада дешава са Авала-филмом и шумом која је власништво ове пропале организације?

Ништа, највероватније из нехата или невољности да се вуку за рукав велике продуцентске куће које би за малу лову а за нас велику, овде наставили с радом где су стали и многи југословенски редитељи.

До Авала-филма, некада је дофуравао Пионирски воз. Прави правцати. С локомотивом и три вагона.

Последња станица ове јединствене светске атракције, била је железничка станица, зграда у којој је и данас кафана. Станица је била на тридесет метара од Пионирског града, који данас не зна чему служи (извињавам се, ја не знам), јер Пионирски град иако постоји, као да је преко ноћи нестао с мапе дивног места за ваљано одрастање.

Комунисти су осмислили и Пионирски воз, и Пионирски град, декретом је основан Авала-филм, али не бих дизао глас против комунизма, јер је део наше историје, као што су и Тито и Дража.

Мислим на МИхаиловића. О данашњем Дражи као историјској личности, причаћемо за сто година. Обојица, и Тито и Дража су добро знала шта шума значи.

Ко сече Кошутњак? Ко је намерио да за мале паре, згрне огромно богатство то се никада неће сазнати као што се никада неће сазнати ко је садио „лековиту“ конопљу у Јовањици.

Вита јела, зелен бор, молим… Ма нема везе.