Јасна Поповић: Русија у мом срцу

Можда сте видели велике градске тргове, метрополе, цркве, дворце… али, док не видите Црвени трг, Храм Василија Блаженог, Храм Христа Спаситеља, Кремљ – нисте видели сјај Царства!

Када смо се први пут среле, Русија и ја, имала сам 17 година, провела ноћ уз Тању и Оњегина, заувек упамтила: „Пишем Вам, шта бих знала боље, и шта Вам више могу рећи…“ и тако све до „…заврших, да прочитам стрепим, од стида више немам даха…“ После су дошли Раскољников, Мишкин, Карамазови, а ја сам била заувек заведена. Међутим, колико год да сам из далека волела Русију и маштала о сусрету са њом, тај тренутак, први сусрет са Москвом, нисам могла да измаштам. Можда сте видели велике градске тргове, метрополе, цркве, дворце… али, док не видите Црвени трг, Храм Василија Блаженог, Храм Христа Спаситеља, Кремљ – нисте видели сјај Царства!

Слетели смо мало пре поноћи 28. децембра. Москва, иначе величанствена, дочекала нас је спектакуларно окићена, украшена за дочек Нове 2020. године. Ујутро, које овде не значи и зору (она мало касни), долази Јулија, наш водич. Она је Рускиња. Права. Лепа и родољубива. Српски говори без акцента. Каже, учила га је у београдским кафанама и сплавовима. Води нас прво на Црвени трг. А где би друго?! Он сада не изгледа као на репортажама, ни налик ономе са снимака Војне параде. Препун је маштовитих украса у духу руске традиције. Шире се примамљиви мириси куваног вина, чајева, пирошки и палачинки. Чује се музика са клизалишта и изнад свега, сија поносан и величанствен Храм Василија Блаженог, најлепша црква на свету! Десет прелепих купола заправо представљају 10 одвојених малих цркви. Василијева је најмања, последња направљена, али његово присуство је живо, успомена на њега остала је сачувана до данас, и тако је цео Храм преузео име овог свеца, иако је првобитно назван Покровски Сабор. Лепоту овог храма, његови градитељи платили су својим видом, да више никада не би направили нешто тако савршено.

Да би нас вратиле у стварност, Јулија и Ана (Контикијев водич), воде нас у Московски метро. Москва је метропола. Метро је савршено организован. Свуда су шеме, линије подељене по бојама. Станице имају имена из најславнијег периода Совјетског Савеза. Али!!! Сва ова техничка и саобраћајна савршеност никога не фасцинира! Пред нама је прави музеј! На зидовима су слике, мозаици. На свакој станици, које носе називе по важним градовима или догађајима из Совјетског Савеза, налазе се скулптуре и све осликава сећање на Велики отаџбински рат. Свуда се осећа понос и патриотизам. Због тога их волим. Без обзира да ли државом управља цар, Лењин или Стаљин, Руси воле своју државу. То се осећа у сваком Јулијином кораку. У свакој речи. Ту љубав сам пожелела Србији у поноћ 31. децембра, на Црвеном тргу.

Но, пре најлуђе ноћи обишли смо Кремљ. Унутар зидина је Успенска саборна црква, место крунисања руских царева, још две цркве, палате, трг на коме је највећа окићена јелка у Русији, ту је највећи топ (цар пушка), највеће звоно (цар звоно), све указује на величину и моћ Царске Русије.

Величину, моћ и континуитет Русија сигурно дугује и Руској православној цркви, која је, као и наша Црква, опстајала и сабирала народ и у оскудним и бесудним временима. Један од сведока ове мајчинске улоге Руске цркве, свакако је Лавра Преподобног Сергија Радоњешког. На 70 километара од Москве налази се сада град Сергијев Посад, настао уз Свету Сергијевску Лавру, највећи руски манастир. Прву цркву је на том месту направио Сергиј Радоњешки у 14. веку, а данас се у Лаври 24 сата на дан, свакога дана у години, читају молитве поред његових моштију, док непрекидно тече река православних верника из целог света у реду за целивање ових светих моштију. У оквиру Лавре активна је и најстарија и најбројнија Богословија Руске православне цркве, у којој учи 3000 студената из целог света.

После овога, опраштамо се од Москве. Није лако напустити Москву, чак ни када је напуштате у Сапсану, новом модерном руском возу који се креће просечном брзином од 200 км/час. Чак ни када знате да ће вас тај воз одвести у Санкт Петербург, „најлепшу грешку“ Петра Великог. Осим што је једнако величанствено окићен, овај град не треба поредити са Москвом. Они су два различита драгуља, потпуно неупоредива. У Москви смо оставили све највеће на свету, све осим највећег музеја – Ермитажа који нас је поносно дочекао у Зимском дворцу царице Катарине, на обали Неве. У чаробној „Петровој измишљотини“, граду на рекама и мостовима, чека нас и Петропавловска тврђава унутар које је црква у којој су сахрањени сви Романови, од Петра I до Николаја II чији су остаци, као и његове породице и послуге, тек недавно пренесени у овај храм. У зидинама ове тврђаве налазио се затвор за политичке затворенике у коме су боравили противници царства, а потом они који су царство желели да одбране од бољшевика. Међу онима који су ту тамновали били су: Царевић Алексеј, Достојевски, Бакуњин, Радишчев, Чернишевски и Тито! Санкт Петербург, назван по заштитнику морепловаца, Светом Петру, чува и сада куће у којима су живели Пушкин, Достојевски, Ана Ахматова и многи други нама мање познати уметници које је Петроград неодољиво привлачио својом екстраваганцијом.

У Санкт Петербургу имамо другог водича, Људмилу. Она такође перфектно говори српски, познаје српски менталитет и бескрајно воли свој град, Русију и руску културну баштину. Полетно нас води кроз Ермитаж, посматра реакције на нашим лицима, поносна на утисак који на нас оставља ово царство уметности. Ако некада пожелите да погледате баш сваки уметнички предмет који садржи Ермитаж, макар један минут, издвојите за то 12 година живота! Ако сте били у Лувру, морам да нагласим основну разлику између ове две куће уметности. Наиме, Руси су, почев од Катарине Велике до дана данашњег, сваки појединачни предмет за Ермитаж купили, ни један није украден у освајачким походима, што је основни набавни поступак Лувра!

Каква би то царска породица највеће царевине на свету била када не би имала и летњи дворац? Царско село или Пушкиново, дворац Јекатарине I, Јелисавете I и Катарине II и Петерхов, нешто скромнији споља, али једнако раскошан и величанствен унутра, дворац Императора Павла, сина Катарине Велике, и лицеј у коме је учио Пушкин, који се ослања на палату и чији су полазници имали привилегију да користе дворску цркву са којом су такође били спојени. Резиденција царица, како називају Летњи дворац, раскошна изван граница маште, препуна је прелепих и изузетно вредних античких скулптура, уметничких предмета од полудрагог камења, прелепих соба, плесне дворане чији су зидови обложени свилом и оивичени златом. И опет, руски патриотизам. Док ми упијамо нестварну лепоту, Људмила нам са поносом прича како су запослени у том музеју, пред најезду фашиста одговорно склањали вредне уметнине, закопавали их у дворишту и један велики део скулптура зазидали у подруму. Након што је спаљени и уништени дворац реновиран, сви ови предмети враћени су на своја места. Док слушамо ову причу о пожртвовању за очување националног блага, ја размишљам о једном згаришту на Косанчићевом венцу из кога није спасено ништа!

Наш опроштај са чудесном Русијом могао би бити управо у Ћилибарској соби Катарининог летњег дворца, која је, када је направљена, била проглашена за осмо чудо света, оног истог света који ће, по речима једног од највећих писаца свих времена, Фјодора Достојевског, спасти лепота!