ЈАНА АЛЕКСИЋ: У ПОТРАЗИ ЗА ИПОСТАСНОМ УМЕТНОШЋУ –  Хришћанство и уметност Владимира Коларића

У радовима по тематској и методолошкој сродности окупљеним и разврстаним у књизи Хришћанство и уметност (Библос, 2021) Владимир Коларић поставља хипотезу о уметничкој као нарочитом типу религијске духовности, духовности иманентној уметничкој контемплацији, обликованој одговарајућим стилско-уметничким средствима, а сагласано епохалним захтевима. Уметност није еквивалентна религији, већ је њен естетски одраз и чулна спознаја Бога и створеног света. Хипотезу о чулно-телесној форми Божје благодати и њеној посредничкој улози која сведочи лепоту односа личности, али и човека и твари, аутор верификује многобројним примерима из савремене уметности коју је имао прилике да пропрати у својој богатој академској пракси и културно-естетичком хабитусу.

Књига Хришћанство и уметност с разлогом је подељена на два дела. Прву целину чине теоријски утемељени огледи о различитим уметничким феноменима, односно о моделативним, смисаоним и феноменолошким аспектима савременог и свеколиког уметничког стварања. Они су углавном пропуштени кроз сочиво хришћанске естетике, али са пуном свешћу о опште усвојеним конститутивним принципима сваке врсте уметности појединачно. У другом делу књиге поређани су прикази уметничких радова који су заинтригирали ауторово естетичко чуло. У питању су остварења савремене књижевне, ликовне и филмске продукције, као и уметности стрипа, са драгоценим освртима на есејистичке књиге о Достојевском, дневничке белешке Андреја Тарковског и монографију Светозара Поштића, ретког припадника наше хришћански оријентисане хуманистике.

На крају првог дела налази се својеврсни појмовно-методолошки интермецо: аутодискурзивно-исповедни „Појмовник: уметност је форма радости“ и теоријско-експликативни појмовник „Библија, филм и естетика“. У тим енциклопедијски конципованим огледима Коларић појашњава кључне речи властите естетичке мисли (филм, подтекст, еротика, звезде, Америка, ноар, Црни талас, декаденција, уметност као форма радости) и моделативне принципе филмске уметности у светлу хришћанске естетике, превасходно приликом адаптације библијских наратива. Да је Коларићево познавање теорије и историје филма на завидном нивоу овде се још једном потврђује.

Сумарно речено, за Коларића је духовност уметности хришћански универзална и стабилна (и поред тога што је динамична и промењива) манифестација човекове иманентне духовности. Ослањајући се на ту деликатну епистемолошку противречност, његово феноменолошко задирање у тајну уметничког чини нам се подразумеваним и опипљивим, само што његова аргументација припада хуманистичком пољу чији је домен прогресивним експертизама на концептуалној мапи умногоме сузбијен. Он лако препознаје христолику суштину чулне форме, благодат човековог састваралаштва и оваплоћења те суштине у лепоти, као односу личности. Међутим, Коларић управо стилом својих експликација и ненаметљивом аподиктичношћу проналази елегантан излаз из лавиринта схоластике и сувоњавог интелектуализма, с једне стране, а хипостазираних (пост)структуралистичких мисаоних комбинаторика, са друге. Тиме не заобилази концептуалне деривате једног, у суштини философски оправданог преиспитивања хуманистичко-просветитељског мненија о бићу уметности који су опколили академску свест и актуелно, заправо свеважеће формулисање ствари, следствено томе и измењено поимање света. Он у опису уметничких феномена прибегава посебној дискурзивној пракси, превасходно ослоњеној на непосредан искуствени дотицај са уметничким делом и животом. Коларићев духовно-естетички, али и списатељски ентузијазам превазилази конфузију вредности, јер је супротстављен аксиолошком релативизму који је устоличен постмодерном философијом.

Аутор монографије Хришћанство и уметност већ у уводним огледима, према потреби поткрепљеним медитацијама о телеолошким, контекстуалним, културолошким, друштвеним или психолошким предиспозицијама стваралаштва, саставља слојевиту одбрану уметности од теолошког сужавања њеног поља духовности. Он, наизглед парадоксално – на модернистичком наслеђу, указује на, за њега евидентан, духовно-религијски аспект уметничког стварања и на личносни статус уметника. Концпирајући своје оправдање и похвалу уметности као сведочанства божанског у свету, космолошког поретка и призива слободе, Коларић уједно пружа аргументе за напуштање хегемоног секуларног теоријско-естетичког приступа, који превиђа или намерно одбацује њен логосни и телеолошки предзнак. Наиме, Коларић је, као теоретичар уметности, успео да се ослободи малигних предубеђења савремене естетичке мисли о крају уметности. Он је искористио историјску позицију у којој се затекао да рехабилитованим и отреситим христијанизованим приступом уметности осмотри духовно-историјски рад рационалистичког и просветитељског жрвња кроз који су многи историјски догмати били пропуштени, а потом и темељно простудира идеолошке консеквенце таквог револуционарног претреса, будући да је дубински утицао на наше поимање уметничких појава, суштине уметности и њеног статуса у свету. Коларић у својим созерцањима спретно избегава моралне и философске предрасуде наше епохе и самоуверено, сходно изграђеним духовно-аксиолошким критеријумима, креће се по вертикали модерног и савременог уметничког стваралаштва.

Његове опсервације о дијалектичком односу уметности и културе заснивају се на запажању да уметничко стваралаштво – и као естетска форма и као штићеник истине – онтички надилази културу која у последња три века ограничава религијску духовност, а да уметност, пак, генерише културу као друштвено отеловљење човековог састваралаштва с Богом. Иако не пренебрегава везаност уметности за друштвено-историјски контекст, ументичко дело за Коларића није искључиво културни објект, амблем или етикетирана културна вредност. Уметност за њега није ни изгред са симболичком ауром у конкретном времену и простору, већ обележје новог живота. Инсистирањем на логосном и трансцендентном, макар и одсликавањем решетака властите тамнице, Коларић интелектуално одговорно опомиње на опасност сурвавања хуманистичких постулата у ужарено античовечанско гротло, реактивирајући притом идеју о искупитељској моћи уметности и боголикости слободног ствараоца. Можда и због тога у Коларићевом интерпретативном хоризонту као објекти посматрања и рашчитавања еквивалентан статус уживају облици и високе и ниске уметности. Он у њима препознаје луцидно обнаживање духовне стварности, иначе инваријантне у својој креативној варијантности.

У књизи Хришћанства и уметности демонстриране су многе врлине есејистичког промишљања одређеног естетичког проблема: дискурзивна усредсређеност на конкретну тему, сувереност у изношењу аргумената, слободно, готово разговорно изражавање мисли, дијалогичност, сликовна конкретност и наративна пластичност. У личности есејисте обрела се ерудиција, свестрана култура и специфичан таленат да одабраним реторичким средствима и стилским-језичким нијансирањем изложи медитативна искуства и оживи појмовно. Коларићева незазорност у формирању критичког суда потврђује Лукачеву претпоставку да је есејиста критичар, који „из самог себе саздаје своје судилачке вредностиˮ, али кроз есеј огољавајући и очуђујући процес суђења као контемплативно-стваралачку активност. Међутим, свестан властите епистемолошке омеђености, Коларић у свом „огледу за истиномˮ на узоран начин испољава оно што је Теодор Адорно окарактерисао као „понизност субјективности“ иако је таква субјективност централно место самог огледа. Коларићева разборитост и савесност у разматрању уметности за човека и за свет приближна је Аристотеловом fronesisu, јер поред тога што узима у обзир све потенцијалне околности а будним држи осећај за конкретну ситуацију, он усмерава ка исправном просуђивању, подједнако важном и у уметничкој пракси и у животу. Методолошки посматрано, Коларићев приступ приоритетно је феноменолошки, али тако што у сваком, за њега интригантном, уметничком делу трага за оним суштим, метафизичким слојем значења који се пројављује кроз јединствену уметничку форму, али форму својствену само тој ауторској поетици или стваралачкој визији.

Књига огледа Хришћанство и уметност, као и претходећа јој Хришћанство и филм, откривају нам упоришта Коларићеве естетичке мисли, која су, без претеривања можемо рећи, незаобилазна за хришћанско заснивање естетике уметности у нас:

1) Изналажење уметности у тајнама христологије и тројичности, а не у магли лажних езотеријских симбола или огољеној предметности. Евидентно је Коларићево снажно противљење произвољним мистификацијама, као и немотивисаним атомизацијама, како у концептуалној сфери, тако и у уметничкој пракси.

2) Сагледавање постојећег овосветског устројства, помало и фукоовски, као лавиринтске, магијске скривености мреже, коју контролишу невидљиви центри моћи. Лавиринт је, следствено Борхесовој песми, и свет преломљен кроз гносеолошки партикуларну људску свест. Он је, уједно, потврђује се у есеју о романима Агате Кристи, колика слика света у његовој палости, толико и пројекција нашег очајања због уклетости бивања у њему. Коларић, међутим, скреће нашу пажњу на то да уметност одвајкада свет сагледава „очима вере“, изван сваког зла, чиме потврђује здрав анархистички порив да се побуни у име слободе за Бога и „несводивости и неповредивости тајне“.

3) Избегавање да се снисходи преовлађујућим псеудоапокалиптичним дискурсима који су само концептуалне замке за идеологизацију хришћанске истине. Оне су сведочанство немоћи да се суочи са светом у његовом конкретном историјском виду.

4) Коначно, Коларић је заговорник утопистичког учења и активности усмерених на потраживање другачијих, алтернативних парадигми, модела и међуодноса који ће унапредити постојеће стање. Изнад свега, аутор Хришћанства и уметности преноси дугогодишње и плодно искуство трагања за уметношћу која није под знаком идеја и концепата, иако се у њима огледа, већ под знаком новог живота, као истинског реалитета.

 

(Рад је објављен у Летопису Матице српске, књига 508, свеска 6, децембар 2021, https://www.maticasrpska.org.rs/…/leto…/20%20Aleksic.pdf )