ЈАНА АЛЕКСИЋ – Књижевност, сламка спаса човеку

Уметност иницира, а потом и усмерава наше одупирање, нашу побуну у име истине и личносног интегритета. Истражујући естетске и културне моделе тог отпора и те побуне, који су, треба рећи, још увек институционалног карактера, добијамо привилегију да сведочимо о људском достојанству. Ваљало би само да наши умни и талентовани људи предупреде малодушност

Јана Алексић (1984, Крагујевац) основне и мастер студије завршила је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на студијском програму Српска књижевност и језик са општом књижевношћу. На истом факултету одбранила је докторску дисертацију Милан Кашанин као тумач нове српске књижевности. Области њеног проучавања су историја српске књижевности и културе, а истраживачка подручја историја и теорија књижевности, књижевна критика, студије културе и духовно-естетичка истраживања. Поезију, критику, научне радове и есејистику објављује у књижевној и научној периодици и зборницима. Запослена је у Институту за књижевност и уметност у Београду као научни сарадник. У разговору за Печат, између осталог објашњава – како се усуђује да се бави књижевношћу, тако ефемерном у доба превласти Силицијумске долине?

 

Песникиње често буду челична сечива у канијама од свиле. Да кренемо. Јонеско је, још пре Другог светског рата, био одсечан: „Господо, ако нема Бога, шта ће нам књижевност? Ако Бога има, треба нам још мање“ (парафразирам). Ваша тумачења књижевности имају, поред научне, и метафизичку димензију. Тражим од вас, да тако кажем, „теодицеју“ литературе!
Кроз сочиво књижевности слике спољашње и унутрашње стварности се појашњавају и лакше именују. То је као да обитавате у мрежи суптилних аналогија људске заоставштине и непрестано самогенеришуће реалности. У књижевности се премошћују егзистенцијалне контрадикције у којима се обрео сваки човек, без обзира на степен душевне осетљивости или ситуационе окретности. Налазећи речи за кретање по тешко проходном простору мисли и осећања, опрезно претрчавате оне Валеријеве дашчице постављене над понором бесмисла. Пуно је ризика, уједно и похвале, то приближавање себи и другоме у настојању да се боље разумемо. Увек прети опасност да се омакне и да са стране сваки такав, ма колико вешт, маневар буде проглашен за анахрон и сувишан. Превасходно у односу на доминантне обрасце, који је изнедрио духовни хоризонт Силицијумске долине. На нама је да још одважније и одлучније наставимо свој трећи пут између негирања и прихватања, предикције и опомене. У томе се огледа нешто што бих назвала контраактивизам, који уместо социјалних промена у друштвено легитимизованим и подразумеваним облицима отпора, има за циљ духовно буђење и оплемењивање појединца. Тиме би се у процесу самообликовања прекинуо ланац тешке зависности од друштвених и културних институција, владајућих доктрина и аберација јавног мњења, што изнова генеришу незадовољство и уистину ослободило за критичко мишљење. Не ради се овде о презривом ниподаштавању историјских тековина нити о аполошком пропагирању несавремености, већ о проветравању, пребирању по савремености у којој је људском духу вазда загушљиво и скучено. Нема тог ни неолибералног, ни агресивног ни надзорног капитализма који би могао да отуђи нашу слободу од нас. Слободу за лични преображај, ма колико био подложан кризама. Књижевност, дубоко верујем, као уосталом и друге уметности, имају задатак да освесте и осмисле ту слободу за нас. Данас више него раније. Јер, човеку је потребна сламка спаса и крхке дашчице песничке речи. Он заправо преко њих и претрчава са невероватном гипкошћу и лакоћом, чак иако тога није свестан или не жели да буде свестан. Само тако он избегава да постане заморче система изложен његовом страшном притиску. Уметност иницира, а потом и усмерава наше одупирање, нашу побуну у име истине и личносног интегритета. Истражујући естетске и културне моделе тог отпора и те побуне, које је, треба рећи, још увек институционалног карактера, добијамо привилегију да сведочимо о људском достојанству. Ваљало би само да наши умни и талентовани људи предупреде малодушност. Јер, она нас духовно нагриза, угрожавајући нашу веру у спасење. Не смемо пристати на оптужбу да смо немоћни, бар не у области свога деловања, у својој микро сфери.
У својој књизи Жудња за лепотом и савршенством бавили сте се теургијском димензијом уметности. Колико је она могућа после „смрти Бога“ (Ниче) и „смрти човека“ (Фуко)? Зар данас није све оно Софкино брљање прстом по прашини?
И овде се може говорити о вери у богочовечански лик уметника, који васкрсава из натурализованих „смрти“ Бога, аутора, читаоца, естетског, човека. Та уморства можда могу бити концептуална, филозофска, не и духовна. Форме мишљења су пролазне, стваралачки импулс траје. За мене су то очигледне ствари. Привидно прозорљиве, али у основи химеричне, интелектуалне конструкције неретко импонују нашој историјској потиштености, ма колико се чинила оправданом. Осим на концептуалној мапи, нема никаквог пост-стадијума. Ако пристанемо на то, прихватамо да живимо у перманентној кризи. И онда нема ниједног задовољавајућег концепта. Ипак, историја наставља својим током, непрестано померајући своју фингирану завршницу. И даље се одвија живот, за сваког од нас аутентичан и јединствен, и новум уметничког доживљаја. И даље се одигравају деликатна, а нужна егзистенцијална опкорачења иако мимо очију јавног мњења што прописује културне моделе и хабитусе. Наравно, и ствараоци – по природи везани за свој пројектовани имаго за ловоровим венцем – подлежу трендовима и захтевима епохе у њиховом све интензивнијем смењивању. Сходно томе прилагођавају изражајна средства и одлучују се за извесне поетичке изборе, тачније компромисе. Али и тако, они чине сушти искорак из аксиолошког слепила, сваке, па и наше епохе. Довољно је осврнути се на савремену српску поезију. Посебно је питање културног калупа у који се она смешта. Наравно, штошта зависи од тачке гледишта из које полазимо у разговору о књижевности и уметности. Мада, и то говори о нашим интимним преокупацијама, болећивостима и страховима. И ту долазимо до феномена теургије. Покушајем да се аргументује једно протежно контемплативно-емпиријско искуство не окрећу се леђа стварности, већ, сасвим супротно, одговорно се према њој односи јер јој се претпоставља суштина човековог историјског послања, његова онтолошка могућност, начин да се ум и душа разобруче из обруча хегемоног секуларног теоријско-естетичког приступа, културе, идеологије, концепта филозофског хуманизма, који снисхођењем човековом разуму, ниподаштава уметнички призив оностраности. Књижевност, дубоко верујем, није искључиво културни објект, етикетирана културна вредност, подложна захтевима актуелног поретка вредности или променљивим ћудима културне политике. Уметност није ни изгред којем је иманентно симболичко значење у конкретном времену и простору, већ теургија – ознака новог живота, изван културе.

Ове године се навршавају два столећа од рођења Достојевског и четрнаест деценија од његове смрти. Може ли се шта научити од великог писца који је веровао да је човештво више Божје но ђавоље ткање? Колико сте у праву кад сте написали: „Дело Достојевског својом уметничком истином, као и стилско-језичком лепотом литерарног приказивања и објаве човекових страдања, уз помоћ имагинације доведених до крајњих консеквенци, постаје пето Јеванђеље, лепа вест о овоземаљским странпутицама, али и поукама и чудима Богочовека.“
Дело Михаила Фјодоровича Достојевског посматрам као лакмус папир наших читалачких преференција, али и духовних интересовања, можда и за распознавање властите личносне структуре. Познајем неке тинејџере, дигиталне домороце, који са жаром читају његове романе и на тим страницама проналазе себи важне поруке. Питам се да ли су они некритички усвојили традиционалну предрасуду о светском класику или, пак, својим примером сведоче о томе да још увек нисмо насели на причу о понорном и презривом неразумевању прошлих и будућих. Зар врхунска књижевност не амортизује претпостављени антагонизам тих апроксимативних епитета за истицање епохалних сензибилитета? Наравно, ту се поставља питање улоге посредника, што нас враћа на Валеријеву метафору дашчица и нашу обавезу да их што боље учврстимо како би се лакше и безбедније премостиле напетости у естетским и дискурзивним праксама. Свака врхунска књижевност има тзв. „слаба места“. Ни дело Достојевског није у томе изузетак. Посебно уколико бисмо као критеријум узели начело кохеренције, о чему је својевремено писао Никола Милошевић. Нећу се у томе спорити са великим Набоковим, јер уважавам његове аргументе, иако ми се чини да уз његово помно, затворено читање иде цео пакет психолошких недоумица и естетичких предрасуда, па и поетичких убеђења, као, уосталом, и код сваког књижевника. Зато је увек било тешко успоставити естетички консензус. Ипак, у случају Достојевског, тај договор је одавно успостављен, упркос појединачним неслагањима, ма колико она била хваљена и минуциозна. Све то потврђујемо и ми данас јер нам, премда егоцентрично заокупљенима садашњошћу, бар за Достојевског није нужан јубилеј као институционална форма неговања културе подсећања на људе који су конституисали модерну свест. Увек је, међутим, питање на чему ћемо ставити акценат у нашем апартном приближавању својим страховима и тминама посредством књижевности. Тако је и са светим књигама и са врхунским литерарним остварењима. Управо стога сматрам да је његово дело због свог енциклопедијског карактера, универзалних премиса и хуманистичких упозорења акредитован испит за проверу домета духовноисторијских силница прошлих и овог века, као и степена сазревања човечанства.
Шта ћемо са историјом, која је, у нашем случају, била превише крвава да би се до краја могла преобразити, да би постала сублимна као у романима Горана Петровића, о коме сте писали своју студију Опседнута прича? Чему поезија после Аушвица (Адорно)? Чему проза после Јасеновца?
Сви до једног отплаћујемо кредите породичног, друштвеног, политичког или економског наслеђа са огромним каматним стопама. Спутани смо, дакле, тренутком у којем смо рођени и историјски постојимо. Презадуженост, међутим, подразумева обавезе. Зато је, чини ми се, потребно да изађемо из стадијума хибернације, постмодерне самоскривљене незрелости, условљене академским цинизмом и резигнацијом, како бисмо, као осетљиви појединци и групе, одговорно гледали у очи стварности и износили уметнички релевантне опаске о спољашњем и унутрашњем човеку. Књижевност је баштина којом се јача дух, а не рида над просутим млеком историје. У њој само налазимо доказе о поновљивости сопствених грешака. Наиме, у људском смислу – како и Горан Петровић испоставља у својим романима и приповеткама – ништа се није променило. У томе се огледа и виталност хуманистичких дисциплина које и те како имају спремне реплике на поставке дигиталне цивилизације и роботике. Хуманистици, као ни правој уметности, циљ није да успорава и омета цивилизацијски прогрес који побољшава квалитет живота, већ да предвиди и опомене када се он окрене против човека, против његове примарне онтологије. Ваљало би га само изнова навићи на њихове комуникационе канале и средства општења, подсетити га на блаженство своје и туђе противречности. Ма колико склон аутодеструкцији, човек још увек није заменљив ниједним другим хуманоидним обликом.
Као тумач књижевности, дошли сте до Милана Кашанина, о чијем схватању културе сте објавили упутну монографију. Писали сте да су „врхунски уметнички израз, здраве националне идеје и активан, стваралачки однос према традицији, као мера просвећености, културне зрелости и историјске самоосвешћености српског народа, за Кашанина недељиви од добре и снажне књижевне критике“. Колико је то и ваш пут у беспућу које нас из стварности води у стравност, из реалности људског у ријалити субхуманизма?
Приликом ишчитавања Кашанинових написа и постепеног упознавања са чињеницама из његове радне биографије, дошла сам до закључка да је своју књижевну критику, есејистику, те историје књижевности и уметности овај полихистор писао са вишом културном (само)свешћу и продуховљеним осећајем да је све то у служби српске заједнице. Приде што је, као управник Музеја Кнеза Павла, а потом и Галерије фресака, био један од неимара српске културне грађевине XX века. Осмишљавање српске културе за њега је било приоритетније од апартног блеска књижевне славе и друштвених повластица. Управо зато што је и сам искусио барокно коло среће, часно се одупревши идеолошким притисцима. Кашанин је ванредан саговорник и инструктор у систематизацији историјских феномена и сазнања, али и у бескомпромисном одупирању свакој аксиолошкој инерцији и увреженим судовима. Његова истраживања и ревалоризације у знаку су афирмације јединствених епохалних обележја, културних модела и духовних врлина. Уједно и интелектуалац и уметник умео је да препозна и изнутра сагледа естетске врхунце и недостатке, као и домете стваралачке свести. Његова разностраност, сложена радна биографија и личносни склоп довољно говоре о његовој изузетности. Штавише, подстичу на репрограмирано читање српске књижевне историографије, као услова правилног конституисања наше културноисторијске самосвести. Преусмеравање фокуса књижевне и културне историографије на људе попут Кашанина мислим да је приоритетан задатак савремених истраживача. Томе се, на нашу колективну радост, већ увелико приступило, па већ имамо одличне монографије и студије о припадницима тзв. утуљене баштине, као и приређене књиге њихових рукописа и преписке. На сличном задатку осветљавања недовољно познатих културних споменика, као и чињеница културне прошлости био је у своје време и сам Кашанин, што поред објављених књига, потврђује и његова рукописна заоставштина. Отуда мислим да су историософска и културолошка промишљања овог научника, уз нужну критичку задршку коју подразумевају нова сазнања и савремене методологије, више него инструктивна и за нас данас. Милан Кашанин представља пунокрвније и ведрије лице српске културе и пружа нам разлог за понос.
Вере и љубави је у свету трансхуманизма све мање. Има ли, бар мало, наде? Ако не сија, да ли бар светлуца?
Све зависи од тога са којег спрата или са ког прозора посматрамо ствари и на које услове становања смо пристали. Можда смо само дали исувише за право нашем погрешном знању и рањивости, негде успут сметнувши с ума да увек има ко да нас дочека на својим рукама.