ИЗВИНИО САМ СЕ КУСТИ, МИСЛИО САМ ДА ГРЕШИ ЈЕР ПОДРЖАВА СРБЕ: Фредерик Митеран, француски академик – Делимо исту историју…

МИ, Французи, и ви, Срби, делимо исту историју, стремљења, навике, однос према култури и савезништву, традицију. Лако је Французу да разговара са Србином.

То, у ексклузивном разговору за „Новости“, истиче Фредерик Митеран, академик, књижевник, телевизијски аутор, бивши министар културе и нећак некадашњег француског председника Франсоа Митерана.

– Поштовање између Француске и Србије је узајамно. И мој стриц Франсоа Митеран је волео Србију. Имао је инстинктивну симпатију према Србији. Поштовало се то што је Србија савезник Француске, и да је Југославија у неку руку природна награда за то савезништво.

Нажалост, није постојала свест о конфликтима до којих касније у Југославији може да дође са Хрватима, Словенцима и осталима.

Јесте ли имали прилику да разговарате са вашим стрицем о Србији?

– Не много, јер је рат избио 1991. а он је остао на власти до 1995. Последњих година је био веома уморан и избегавао сам теме које би му представљале проблем. А та тема би му представљала проблем. Јер, много је волео Србију.

Је ли истина да је рекао да, док је он жив, Француска неће ратовати са Србијом?

– То је апсолутно тачно! Сигурно је тако мислио. Када су бомбардовали Србију, Франсоа Митеран није више био жив.

Какав је био у приватном животу, онај Франсоа Митеран кога не познајемо из јавности?

– Био је доста строг. Тек је пред крај живота постао предусретљив према мени. Такав је био и према својим синовима. Једино је био љубазан према својој кћерки. Према спољном свету био је врло срдачан. Прави заводник. Обожавао је литературу. Био је и храбар и култивисан. Занимао се за уметнике и ствараоце. Имам велико поштовање према њему. Не волим људе који га не воле.

Какав је ваш однос према Југославији и Србији?

– Пропутовао сам Југославију 1968. године, колима, путујући у Грчку. Било је то изузетно путовање. Фантастично искуство. Поновио сам га још једном. Чувам најлепше успомене.

Били сте, касније, и у Београду?

– Отишао сам 2015. да направим изненађење свом унуку који је играо тенис на једном међународном турниру. Искористио сам прилику да се три дана шетам по Београду и боље упознам град. Приметио сам неколико ожиљака од последњег бомбардовања. Увек сам у потрази за прошлошћу. Тражио сам, пре свега, у мојим шетњама, Београд из прве половине прошлог века. Нашао сам квартове са веома шармантним старим кућама.

Шта вам се највише допало?

– Шетао сам се дуго дивним обалама Дунава, а запала ми је за око и Палата „Албанија“.

Занимало ме је зашто се тако зове. Мало је недостајало и да у једној од галерија купим слику на којој се налази ова палата. Жао ми је што нисам имао прилику да видим нови део града који је Тито конструисао педесетих. Волео бих да истражим Нови Београд када следећи пут будем дошао. Сигурно ћу се вратити једног дана. Хтео бих и да обиђем Бели двор. Често сам се са престолонаследником Александром сретао у Паризу и по Европи, јер сам својевремено водио емисију о краљевским породицама. Позвао ме је да будем његов гост. Допали су ми се и трг са Народним позориштем и Народним музејем и Кнез Михаилова улица која води ка Калемегдану, где се налази Споменик захвалности Француској.

Јесте ли током вашег боравка у Београду имали прилику да се уверите до које мере Срби воле француску културу?

– Јесам! Довољно је видети поменути споменик. Или, начин на који је својевремено конструисан модерни део града. Фасцинантно је видети како је изграђен по одређеној референци на стил барона Османа који је реконструисао Париз. Често сам гледао документарни филм о крунисању краља Петра из 1904. Он је на коњу, а иза се види класичан балкански град за то доба, док около, као и у свим филмовима из тог времена, деца знатижељно гледају у камеру. Донео сам у Париз поштанске карте са Народним позориштем с почетка прошлог века.

Како видите културне односе између Француске и Србије?

– Требало би да буду бољи, јер има пуно разлога за то. Својевремено сам, пре него што је „Отац на службеном путу“ Емира Кустурице добио Златну палму у Кану, откупио овај филм за француско тржиште. Предухитрио сам друге који нису предосетили да ће филм бити награђен. Срео сам се са Кустурицом, али нисмо баш успели да изградимо пријатељски однос, јер сам дозволио да ме понесе политички коректан дискурс, због чега сам брзо зажалио. Мислио сам да Кустурица греши што подржава Србе. Касније сам се тога стидео.

Извинио сам се Кустурици и он је то прихватио. Велики је редитељ.

Шта мислите о ратовима у бившој Југославији?

– Мислим да је Туђман био грозан тип, као и Милошевић. Сви су били брутални и неодговорни. Рат није требало да се догоди. Све је толико компликовано, има толико историје у историји, да је врло тешко разлучити. Имам много поштовања и обожавања према ономе што ради Петер Хандке. Изузетан је. Не успевам увек да испратим његове ставове, али много сам од њега научио. Не бих се после Хандкеа усудио да донесем онакве оцене какве сам доносио у првим разговорима с Кустурицом.

У Београду сте посетили и Народни музеј?

– Нажалост, у то време је још био затворен због реновирања. Примила ме је веома љубазна конзерваторка. Занимао сам се за колекцију слика кнеза Павла, за коју сам раније чуо да је изврсна. Слике су биле у депоу, па нисам могао да их видим.

Жеља вам је да ова колекција једном буде приказана у неком од француских музеја?

– Заиста бих то волео. Разговарао сам својевремено о томе са руководиоцима Музеја Орсеј.

Њихов програм је одавно припремљен. Било би добро да се то организује. Сигуран сам да је реч о значајној колекцији, која би могла да нађе своје место у некој од сала француских музеја током поставке.

Заинтересовали сте се и за живот кнеза Павла?

– Сећам се једне старе, врло учтиве даме, која је радила код моје баке у кухињи, у Евијану.

Сматрала је да је кнез Павле издао Југославију и предао је Немцима. Распитивао сам се да ли је то истина и схватио сам да није било тако. Срео сам касније људе у Паризу који су га добро познавали. Сви су ми говорили најлепше о њему. Чак сам га и срео једном, у Паризу, почетком седамдесетих. Био је то стари, веома шармантни господин, који уопште није лоше говорио о Југославији, чак ни о Титу, што ме је веома зачудило. Питао сам кнеза Павла да ли има намеру да се једном врати у Југославију, али ми је он одговорио да је то немогуће.

Волео је ту земљу, али као да се био помирио с егзилом.

У једном од ваших телевизијских серијала, бавили сте се и Титом…

– Фасцинирао ме је тај комунистички милијардер. Југославија ипак није имала никакве везе са другим комунистичким земљама. Била је много слободнија. Снимали су се филмови у страним копродукцијама. Примао је Ричарда Бартона и Елизабет Тејлор. Било је кул, како се то каже. Није добро то што је Јованка проживела тешку старост. У српској култури је да помажу старијима. Али, не треба заборавити ни то да је Титов режим убио много људи. Генерал Де Гол га никако није волео. У Лондону је у егзилу успоставио близак контакт са краљем Петром. Де Гола сам видео једном, као дечак.

Познајете ли српске манастире на Косову?

– Нажалост, не! А тако бих волео да их посетим. Једно време се помињала „размена територија“ и надао сам се да ће то уродити плодом. Сматрам да српски манастири с Косова треба да буду у Србији. Можда је то немогуће. Али, бар, делови где је већина српског становништа требало би да буду у Србији. Када ЕУ буде функционисала како треба, то питање се можда више неће постављати.

Може ли култура да помогне да се реши овај страшни рат који тренутно траје у Украјини?

– Не може. Култура нам помаже да индивидуално подносимо метеж у свету, али не и да колективно превазиђемо проблем. Културу често анектирају и зли. Хајдрих је био одличан виoлиниста, Гебелс је обожавао кинематографију. Култура нам помаже само да нас лично заштити, да будемо слободне судије онога што се дешава око нас. Остаје нам да се надамо да око нас има пуно таквих слободних судија. Али, то није довољно.

Куда иде свет? Имамо рат, пандемију, нема горива и грејања…

– Увек је било проблема. Нисам присталица теорија завере и тамних сила.

ВЕЛИКИ ВЕЛИЧКОВИЋ

ФРЕДЕРИК Митеран се добро сећа српског сликара Владимира Величковића, његовог колеге француског академика.

– Био је изузетно шармантан господин. За једном вечером смо седели заједно, било је задовољство разговарати с њим. Био је заиста велики уметник.

ТРЕБА НАМ ВИШЕ БЕЗБЕДНОСТИ

– БИО сам Саркозијев министар, али припадам левици центра. Моји ставови обухватају простор између „цивилизоване деснице“ и „митерановске левице“. Таквог је опредељења и Ибер Ведрин. Изузетно интелигентан политичар, са којим је право задовољство разговарати. У исто време сам присталица генерала Де Гола. Левица треба да буде способна да осуди пораст небезбедности и оне које пале аутомобиле у предграђима. Није нормално да нас у 2022. буде страх у метроу. Екстремна десница због тога сада добија ветар у леђа. Погледајте шта се дешава у Шведској, Италији…