ИЗЛОЖБА О СТОЈАНУ НОВАКОВИЋУ: Џин међу Србима

Чиме се све за живота бавио и какво је разноврсно и моћно дело иза себе оставио Стојан Новаковић (1842-1915), тешко је само набројати: два пута председник Владе, неколико пута министар, дипломата, оснивач Напредне странке, историчар књижевности, песник и романсијер, филолог, преводилац, први библиотекар Народне библиотеке Србије, археолог, хералдичар, председник Српске краљевске академије, оснивач СКЗ… О томе сведочи изложба „Стојан Новаковић, државник, научник, библиотекар“, која је, поводом века од његове смрти, јуче отворена у Народној библиотеци Србије.

Посетиоци могу да виде прве књижевне радове млађаног гимназијалца, затим студента, његово последње књижевно дело, историјски роман „Калуђер и хајдук“, преводе (Пушкина, Волтера, Ранкеове „Историје српске револуције“), „Српску граматику“, студије „Срби и Турци 14. и 15. века“, „Васкрс српске државе“ (о Првом српском устанку), дела из историје, географије, на десетине расправа и чланака… Са само 23 године написао је „Историју српске књижевности“, која представља прву целовиту историју књижевности код Срба, делима „Српска библиографија“ и „Српска књига: њени продавци и читаоци у 19. веку“ ударио је основе нашој библиографији и библиотечкој теорији.

Новаковић је врло рано схватио значај науке и културе за српски народ и тог принципа се држао целог живота. Био је један од потписника „Научно-патриотског позива“ из 1867. у коме се може прочитати: „Прва је наука познати себе. Народ, који себе из основа и у сваком погледу добро познаје, тај ће народ свакад имати у себи најпоузданијег јемства за свој напредак у сваком правцу“.

Током целог радног века проучавао је српску прошлост, али је био непрестано загледан и у будућност свог народа. На питање уједињења српског народа гледао је прагматично, залагао се за коришћење мирних средстава уз подршку дипломатије и говорио да „добар споразум вреди више него најсрећнији рат“. Као политичар Новаковић је био противник аутократске владавине два последња Обреновића, упорни приврженик увођења уставног поретка и будућност земље видео у демократији у, како је говорио, „општој равнотежи врховних власти“.

Изложбу је отворио Милош Ковић, професор Филозофског факултета у Београду, који је истакао да још нисмо свесни величине и значаја Новаковићевог дела.

– Неопходно је прихватање мудрости и искуства од својих предака, што се чини у многим земљама. Њихови патуљци пењу се на леђа њихових џинова, како би боље и даље видели. Код нас то није случај, па смо зато тамо где данас и јесмо.

За пример да је Новаковић препознат у свету као великан Ковић је навео превод његове књиге „Село“ на јапански језик. Очигледно је, истакао је Ковић, да су Јапанци схватили да од Стојана Новаковића имају шта да науче. На отварању изложбе су говорили и Драган Бараћ и аутор поставке Душан Никодијевић.

СУПРУГА И САРАДНИК

Као значајан датум у Новаковићевом животу Никодијевић је издвојио 26. јул 1864. када се оженио Јеленом Кујунџић, сестром Милана Кујунџића Абердара, филозофа и књижевника. Јелена је била једна од ретко образованих жена тога доба у Србији (преводила је са француског, а говорила немачки и руски) и супругу је била први сарадник, нарочито у гласилу „Вила“. Радила је као болничарка у српско-турском и српско-бугарском рату, за шта је и одликована. У њиховом браку родили су се Милица и Милета, који је био професор Правног факултета у Београду.

Тагови: Изложба, Срби, Стојан Новаковић