ИЗДРЖАЛИ СУ ЦИЈЕЛИХ 12 ДАНА: „Подољски кадети“ освојили публику и критику

Руски филмски критичари дају веома високе оцјене филму „Подољски кадети“, који говори о Другом свјетском рату, уз напомену да је ријеч о остварењу у коме нема никаквих идеолошких клишеа, али ни омаловажавања совјетске војске, што је често био случај.

Филм се приказује у руским биоскопима и засјенио је већину новијих филмских остварења посвећених совјетско-њемачком сукобу у Другом свјетском рату.

Руска публика је високо оцијенила филм, а ускоро се очекују премијере у Европи и САД.

Филм је заснован на догађајима с почетка октобра 1941. године, које је маршал Георгиј Жуков окарактерисао као најопаснији период битке за Москву.

Тих дана совјетске трупе које су браниле југозападне прилазе пријестоници нису имале ниједну јединицу способну да се одупре непријатељу.

Требало је спријечити неометано пребацивање трупа њемачке војске „Центар“ у правцу према Москви, а такође добити на времену како би се учврстили одбрамбени положаји непосредно испред улаза у град и како би пристигле резервне јединице из удаљених дијелова земље.

У ту сврху у сусрет Нијемцима послато је 3.500 кадета двије подољске војне академије – пјешадијске и артиљеријске.

Тај драгоцјени кадар је по завршетку школовања требао да постане официрски, али су се кадети у овим критичним околностима морали борити као обични војници.

Команда је рачунала да ће кадети бар пет дана задржати напредовање непријатеља у Калушкој области – 150 километара од Москве. Кадети су изгубили 2.500 људи, али су издржали цијелих 12 дана.

„Подољски кадети“ заузимају посебно мјесто међу филмовима о ратном сукобу између СССР-а и Трећег рајха, познатом у Русији као Велики домовински рат, а на Западу као Источни фронт.

У овом филму нема никаквих клишеа у вези са совјетским периодом, на које су западни гледаоци навикли.

Америчка и европска кинематографија ријетко дају вјеродостојну слику сукоба Црвене армије и Вермахта. Довољно је сјетити се сцене из „Непријатеља пред вратима“, када совјетска пјешадија јуриша на њемачке положаје као стадо оваца са једном пушком на тројицу, наводи „Руска ријеч“.

Стварност је, међутим, била сасвим другачија. Црвена армија је имала сасвим довољно оружја, а казнени одреди су хватали дезертере у позадини, а понекад су се и сами упуштали у борбу са непријатељем.

И поједине руске филмаџије не заостају за својим западним колегама када је ријеч о блаћењу Црвене армије. Напротив, догађа се и да их засјене.

У савременим руским филмовима о Другом свјетском рату могу се видјети совјетски војници као недисциплинована гомила која не гори од жеље да ратује за отаџбину, те генерали који се никада не тријезне и своје војнике без имало сажаљења шаљу неприпремљене у смрт.

Најомиљенији ликови појединих руских режисера су злогласни „политруци“ /политички комесари/ и официри Народног комесаријата за унутарње послове /НКВД/, који рукама крвавим до лаката са задовољством стријељају обичне војнике.

Међутим, кадети у овом филму нису несавјесно стадо које команданти и комесари шаљу у кланицу. То су обични момци, многи још немају ни 18 година. Они једва чекају да се сукобе са непријатељем, али осјећају и страх.

Труде се да побиједе страх како не би издали пријатеље и своје најближе, што неко постиже са већим, а неко с мањим успјехом.

Ни генерали нису приказани као пијана стока.

„Подољски кадети“ су снимани управо на терену гдје су вођене борбе, у Калушкој области.

Ту су, према сачуваним документима, врло пажљиво реконструирани сви детаљи – ријека, мост, куће, утврђени положаји, униформа и оружје, наводи се у тексту о филму, који, према мишљењу критичара, спада међу најбоља руска остварења о Другом свјетском рату.