ИЗ  НЕИЗРЕЧЈА  У  РЕЧ: Песник Митрополит Амфилохије

(Митрополит Амфилохије:”Трептаји неизрецивог“, Штампар Макарије, Београд, Ободско слово, Подгорица)

Окрећем теби, Господе

Круницу срца.. (Писмо небу)

У ове тужне и сузне дане када се опраштамо од нашег преосвећеног владике, нашег Митрополита Амфилохија, указују нам се вечним истинама и његова поезија којом је славио Бога, славио Човека и славио свој род, тројединством вере, љубави и наде.

Јован Дучић, кнез српских песника, записао је:

„Одиста имају само два творца у Космосу: Бог и песник; песник је први објавио Бога, а поезија је главна веза између неба и земље.“

Владика Николај Велимировић на једном месту каже: „Све што ткаш, везуј конце за небо!“

Премрежене нити творења свеобухватном светлосном  мрежом обујмиле су и видљиво и невидљиво, и горње и доње, и земно и небеско , одсутно и присутно…и у свему што бива недвосмислено је присутна објава песника

Том непоновљиво – узлазном, песмотворном путањом  ка Христу, са чистотом христолике душе, песмоликим трагањем за Јединственом  и Једином Истином , свесадржаном и свесадржајном у врховној божијој промисли  креће се богонадахнута песничка реч песника Митрополита Амфилохија. 

„Трептај неизрецивог“ – богочежњива је песма, молитвено обраћање  продуженог трајања као наставак оне гране  богомисленог и богоспознајног  средњовековног  црквенословенског песништва, почев,рецимо,  од Азбучне молитве, утемељене на великим православним истинама, од оних песничких кругова заснован на оним поетским симболима којима се раширеним крилима лети у небеса. Јер, како то певају златокрили химнографи, и пев нашег митрополита, затвара тај небеским осијањима златни круг, јер  казано је и Христовим  ранама и сваком људском раном утврђена истина„Бог је љубав“(Кад се згусне васиона/И токови времена/У срце/И трен/Чини ти се – стојиш/Пред Лицем Господњим/Постиђен/Ал` и радостан;/Свети васионски Трепет/Свеобухватни/Свесмјестиви:/У свијету си/И нијеси у њему/У свему те има/И нигдје те нема/Када си најмањи/Онда си највиши/У нестајању настаје/И рађаш се/Постајеш светородан/Бог је љубав/.

Појмовни симболи  Лице Господње и Трепет означени великим словом-  саображени дубином вере  оваплоћене страдалним  путем Господњим у земно-небеском простору безмерја, у спасоносној творби и деоби љубави и самилости и властитој скрушености и постиђености у суочавању са умноженим греховљем. Филозофско – теолошке премисе додатни су елементи којима се појачава значење непролазних и незалазних истина садржаних у идеји о божијој свеприсутности, у вери која надилази општељудске проблеме и посрнућа и налази истинити смисао сопственог постојања.

Бог је љубав, а божија љубав путокази су људском створењу чија се овоземна животна путања креће стазама варки и привиђења, путима недохода и безверја, и залази у потпуну тмину без иједне светлосне зраке у пакленом прибежишту … и тек кад се спозна животни апсурд- душа се сама окреће у боготражитељском смеру  где ће и наћи смирење и спокој. И смисао бивања и трајања у долини греха и патње.   

Пут ка Врху, успињање Лествама , води првенствено кроз очишћење душе, одрицањима и подвижништвом, суочењем са властитим греховима, потом прочишћењем и окретањем свога недостојног лика – чистоти господњег Лица: „Ући у прадубину срца/(…)Огледнути себе и кроз себе/Тачку свебитија/У неизрецивој Тајни(…)То Творац своје твореније цјелује/Цјеливом вјечним/Живот му непролани дарује/Повија га у пелене/Незалазне Таворске Свјетлости/(„Пелене Горе Тавора“).  

Овим стиховима успостављена је равнотежа између наговештаја Тајанства и Тајства неисказивог божанског обличја и људског худог и пролазног жића.

Пут Господи пут је страдања, пут засут ранама и боловима, патњом и несрећом, тугом и плачем; путања страдална који се од тачке рођења до тачке смрти простире жртвеним простором , творећи круг настајања и нестајања, рађања и умирања, и потом се душа попут златног грумена

уздиже у тихој светлости. 

Јединствен доживљај Христа чији се јединствени страдални лук надвија над свиме што трепти, дише и постоји у васељени, у стајној тачки урштања распећа и васкрсења- метафизички је л0итургијски призвук исписаних стихова. Призвук – трагични натпев  оног нечујног  а ипак свеприсутног опомињућег гласа у надживљавању смртне слутње, који се вије пределима суштог живота.

Испод сваке од песама у овој књизи уписан је датум, место и година њеног настанка(а писане су  у периоду од 1991.године до 2012.године; већина је записивана на велике православне празнике); метод који читаоцу омогућава да уз сами настанак песме спозна обим поновљеног или обновљеног  српског трагизма на одвајкада препознатим просторима уништења и затирања православног живља(Петочисленици Борова села, 29/30.новембра 1991.г.), али и ходочасничку градитељску и обновитељску мисију у васпостављању и настављању богонадахнуте оданости вери православној и песништву.

  Песник  Митрополит Амфилохије непрестано указује на страдалне Христове ране које се исцелитељским молитвеним обраћањем Лицу Господњем, на свеприсутност и сверазумевање  суштине божијег(уметничког) стварања, на процес који се непрекидно попут самилосног молитвеног шаптаја у тихости срца и немости уста ромори, у садејству боготворачког са животодајним принципом. 

Отуда и неизрецива и неодгонетута Тајна твораштва ( и Врховног Творитеља Бога,  и његовог подржавалаца- песника), отуда се и значење песме простире безмерјем ишчитавања и домишљања, до разоткривања њене јединствене и непоновљиве суштине која се огледа у овим песмама- општељудско спасење у љубави. 

Јер љубав јесте Бог!

А та свевидна, свеприсутна, свепрожимајућа, свеобухватна, свејединствена, сверазумевајућа, светлосна и светосна љубав јесте и једини спас, изречена оном светом и светлом песничком латицом  из дубине бића, из неизречја у реч.

Јер, 

Љубав подарио нам је и стихом озарио наш владика и песник његошевског усмерења – Амфилохије.

 

МИЛИЦА КРАЉ