Иво Андрић каквог не знамо: „Умио је да нам каже…“

На данашњи дан прије 43 године у Београду је умро наш једини нобелавац Иво Андрић, а у Сокобањи, чији је вјерни посјетилац био годинама, још се са усхићењем препричавају његови доласци, шетње и дружења са мјештанима.

Најчувенији апартман у Сокобањи и даље је апартман 144 на другом спрату хотела „Моравица“ у коме је Андрић одсејдао и који су Сокобањци претворили у спомен собу са полицама, софама, фотељама, књигама, прибором за јело и другим стварима које је користио.

Од како је 2011. године отворен за посејтиоце, апартман 144 годишње посјети око 50.000 туриста, а врло радо сврате и они малобројни радници хотела који су имали прилику да проведу неко вријеме са Андрићем.

Рођена Нишлијка, а већ деценијама житељка Сокобање Слађана Антанасковић (64) рекла је за агенцију Бета да се и те како добро сјећа времена када је у фризерском салону у „Моравици“ радила као фризерка и имала прилику да шиша познатог писца, али буде и у друштву са њим и буде гост на ручку који је приредио за своје пријатеље.

„Када је први пут дошао да се шиша, чика Иво, како сам га звала, рекао ми је да не бринем. Рекао је да он зна да ја нисам мушки већ женски фризер, али да идем само по ‘фазону’ и да нећу да погрешим. Када сам га ошишала и осушила косу испод хаубе обратио ми се са ‘драго моје дијете’ и казао ми да ћу бити добар фризер“, изјавила је она и додала да је у то вријеме имала тек нешто више од двадесет година.

Према њеним ријечима, Андрић је био изузетно добар, племеменит и „народски“ човјек.

„Са свима је стао да поприча – и са сељаком и са продавцем на пијаци и са докторима и са радницима. Никада није прошао поред нас запослених у хотелу да нас не запита како смо и шта радимо“, казала је Антанасковић.

Андрић је, додала је, приликом једног од боравака у „Моравици“ организовао ручак за своје пријатеље новинаре, сликаре, љекаре, и на тај ручак је и њу позвао. Он је сједио у чело стола, а она одмах поред њега.

„Прије него што сам отишла на ручак тетка ми је показала како се користи прибор за јело и како се понаша за столом, али сам и поред тога имала велику трему и нисам се усуђивала да се било чиме послужим. Чика Иво је то примијетио и сам ми је сипао храну у тањир, а уз то је додао да нема чега да се стидим“, рекла је Антанасковић.

Према њеним ријечима, Андрић је изузетно волио кулинарске специјалитете из сокобањског краја које је за њега припремала искључиво куварица Ленка. Волио је првенствено овчије кисело млеко, питу од суканих кора са овчијим сиром и јагњећу сармицу.

„Свакога јутра је Слободан Крстић, који је у то вријеме радио као конобар, мотором одлазио у село Језеро по овчије кисело млијеко. Жена из тог села припремала га је само за Андрића у земљаним посудама. Писац није могао да замисли ни један оброк без киселог млијека“, изјавила је Антанасковић.

Она је казала да је Андрић обожавао да шета испред хотела, центром бање, Озреном и другим околним планинама. На тераси хотела имао је свој сто на коме је у вази увек било пољско цвијеће и никада није дозволио да то буду руже из хотелског ружичњака.

„Умио је да нам каже да не зна шта је то чудесно у Сокобањи, али када изађе на терасу са тим фантастичним погледом има осјећај као да га милују ветрови и може да дише пуним плућима“, истакла је Антанасковић.

Директор Организације за туризам и културу Љубинко Миленковић казао је да Сокобања и те како пажљиво чува успомене на боравак нашег јединог нобеловца, а да житељи Сокобање још препричавају Андрићеве изјаве и анегдоте.

„Описујући природу у Сокобањи, Андрић је казао да не зна шта чега то овде има, али послије само 20 дана проведених у Сокобањи ради читаву годину у Београду као препорођен“, рекао је Миленковић за агенцију Бета.

Према Миленковићевим ријечима, о Андрићевом боравку свједоче бројне фотографије, а сам писац направио је и неколико цртежа Сокобање од којих је најпознатији цртеж Сокограда.

„Прије шест година издата је књига о Андрићевом боравку у Сокобањи и у књизи налазе се и цитати из његове чувене ‘пепито’ свеске. Та свеска је доказ да је наш велики писац управо у Сокобањи започео писање романа На дрини Ћуприја“, изјавио је Миленковић.

Он је подсјетио да је Андрић у Сокобањи боравио најприје за вријеме Другог свјетског рата, а послије рата, 11 година узастопно. Престао је да долази након смрти супруге Милице Бабић, јер је, како се вјерује, почео да избјегава она мјеста која је посјећивао са женом коју је неизмерно волио и која су га на њу подсјећала.

Тагови: Иво Андрић