Овако писац и драматург, Ивана Димић у емисији „Орбита културе“ коментарише забране и цензуре с којима се руска култура данас суочава широм западног света.
„Сви знамо да су нацисти побили шест милиона Јевреја у Другом светском рату у логорима, у гасним коморама. Али се податак да је 31 милион Руса погинуо у истом том рату у борби против фашизма, нигде не помиње! Kao да је то ништа, нема везе“, додаје она.
Повод за разговор са добитницом НИН-ове награде је њен превод драматизације чувеног романа Агате Кристи „Убиство у Оријент експресу“, који ће ускоро премијерно бити изведен на сцени позоришта „Бошко Буха“, али и нови роман који ускоро објављује.
У последње време волите да истакнете да сте пензионер. Постоји ли термин пензија у уметности или је уметник то док постоји, док дише, без обзира на радно време и старосну границу?
– Наравно, то је вокација. Ја сам писала и са шест година и што се тога тиче, ништа се није променило. Феноменолошки када кажем да сам пензионер, то ми доноси одређену душевну и духовну корист. Ако си пензионер, онда отпадају све титуле, све званичне функције – ти си нико и ништа. То доприноси мом смирењу као особе и одлично је да се човек лечи од сопствене уображености.
Да ли је избор Агате Кристи и због тога што дуго није играна на нашим позоришним сценама?
-Код нас у позоришту Агата Кристи сасвим сигурно није играна бар у последњих 40ак година, колико ја пратим позориште. Било ми је занимљиво када су ми из позоришта „Бошко Буха“ рекли да хоће да раде „Убиство у Оријент експресу“. Са највећим уживањем сам превела ту драматизацију Кена Лудвига која је заштићена драматизација за позориште. Иначе, обожавам Агату Кристи, Дејвида Сушеа и Поароа. Гледала сам сто пута исте епизоде кад год су их давали на нашој телевизији. И када је играо Питер Јустинов, и када је играо Дејвид Суше, па и овај Кенет Брана. Какав је диван тај криминалистичи заплет!
Режију потписује Даријан Михајловић који је окупио најпознатије чланове ансамбла „Бошка Бухе“. Да ли сте присуствовали некој проби?
-Била сам на једној проби и остала очарана гледајући наше глумце у тим, нама свима познатим улогама. Андрија Милошевић који игра Поароа, можда није педагошки да га ја хвалим, маестрално гради тај лик. Он не личи ни на једног од ових које смо гледали. Ради своје, а веома је духовит. Сви су направили изванредне улоге, ништа нису имитирали и то ми се много допада. Ипак, пошто сам имала велике потешкоће при превођењу и морала да држим списак ликова испред себе, рекла сам глумцима да пазе на артикулацију. Мора свака реченица да се чује пошто ми у гледалишту повезујемо радњу искључиво на основу реплика. Не смеју да праве никакве забуне са именима, а имена има много, да се ми у публици не бисмо збуњивали.
Да ли сте дали себи слободу и употребили своју вештину да мало прилагодите превод домаћој публици?
-Управо је то феномен превођења. Кад год преводите нешто што је литература, ви увек препевавате. Наравно, морате знати тај језик са којега преводите, морате имати диплому која вас квалификује за преводиоца, али са друге стране, морате суштински добро да познајете свој језик. Ту има још једна важна ствар када је у питању превод драмског текста. С лакоћом сам превела силне драме и са енглеског и са француског јер сам драматург. Познајем позоришну реплику. Позоришна реплика је жива и вуче радњу. А преводиоци који могу бити изванредни а који су прозни преводиоци и не знају шта је драма, шта је позориште – могу да умртве реплику, да је направе статичном зато што не разумеју то кретање које мора да постоји. То је оно што ми позоришни људи занатски знамо.
Шта је Вама као писцу најинтересантније када преводите неки комад?
– Сопствени језик, то истраживање. Да дело преведете у духу вашег језика, да делује потпуно природно, а да дух тог дела остане онакав какав он јесте на оригиналном језику. Ту је забава са превођењем. Сада сам добила да урадим неку адаптацију и видим лош превод. Пише у тексту: „Нешто што личи на ветроказ“, који тај чаробњак из приче поседује, „ако неко слаже он поскочи и затруби“. Он то зове ветроказ, и ја мислим, мислим и онда смислим реч „лажоловац“. Јер он лови лажи и када неко буде слагао, лажоловац ће да се огласи. Када напишете такву реч, она аутоматски покупи сва значења, обим значења и јасно говори о чему се ради.
