ИВАН КАРЛ: Кустурица на млечном путу

Емир Кустурица је од генијалног редитеља (што и даље јесте) последњих година постао бренд који хода, а његов разбарушен лик, заштитни знак спектра интересовања и делања. Од истоимене музичке групе која свира велике турнеје, преко дрвеног раја на Мећавнику, камене посвете Андрићу у Вишеграду до оригиналног фестивала, раскошне опере и тиражне књиге у првом лицу.

Шта онда да напишем о новом филму, а да не погрешим? Да пробам да препричам, има толико тога, да бих нешто важно, испустио. Да га критички сецирам кроз неколико реченица, е па ни то неће моћи. Није такав материјал. Професор, како га ословљавају блиски пријатељи и поштоваоци, а себе убрајам у ове друге, јесте човек чији је буран живот, заправо најзначајнији филм који сам пише, режира и игра главну улогу. Изнео сам сличну констатацију пре петнаестак година, када ми је као младом студенту, који је тада на Трећем каналу радио емисију о филму, учинио част и дао интервју. У међувремену је снимио „Живот је чудо“, „Завет“, „Марадону“ и, коначно, после предугачке паузе, „На млечном путу“, који је од набројаних, најкомплексније и, додао бих, најличније остварење.

Ако се узму у обзир, опште познати и више пута понављани редитељеви ставови о уметности, људима, политици, геополитици, религији, природи, онда је ово интимна филмска књига прозе, коју неће сви разумети, али која ће остати храбри траг нечега што се и даље дешава на трусним балканским просторима, од којих моћан свет, очигледно, не жели да дигне руке. Моника Белучи је много уложила у поверену улогу, као да је хтела и себи и њему да докаже да она то може. И успела је. Слобода Мићаловић такође. Направила је лепршаву и упечатљиву каријерну ролу. Кустурица је као и увек, успео да извуче максимум од својих глумаца, натуршчика, чак и животиња, свих осим себе јер се његов Коста не сналази увек најбоље између две женске ватре. И то је можда каменчић у ципели филма чија уводна шпица, наводи да је сценарио настао из три приче.

Потпуно исправно, јер овде јесте било материјала за три засебна целовечерња филма, који би могли да творе трилогију, али професор се, вероватно намерно, одлучио да све стави на шведски сто слике, звука и речи и направи гозбу за очи и уши у свом стилу. И за крај, као некадашњи селектор Феста, морам да наведем, нешто што верујем да ће колеге који сада воде фестивал, јавно рећи. Кустурица је давањем филма за отварање и довођењем Монике Белучи у Београд поново задужио „институцију своје младости“, као и током деведесетих када је захваљујући његовом позиву, публика у Сава центру видела Џонија Депа, Џима Џармуша и Харвија Кајтела.