ИВАН ИЉИН: МАЈЧИНО ПИСМО
Родитељи Ивана Александровича – Александар Иванович и Јекатерина Јулијевна
Мама… То су очи пуне љубави док нагнута над колевком гледа свог малишана. То је нежна утеха кад јој дечак, већ поодрастао дотрчава одраних колена. То је мудра лекција љубави кад се одрасли син жали на усамљеност. И ко може да нас научи самопрегорној, јеванђељској љубави ако не мама! И ко ће нас ако не мајка подржати иза оне линије која дели нас, живе, од оних који су се преселили на други свет. И спаја љубав земаљске мајке с љубављу и бригом Мајке Божије.
Нека овај надахнути одломак из књиге „Распевано срце“ руског философа и публицисте Ивана Иљина (28. март 1883 – 21. децембар 1954) окрепи нас, људе XXI века којима толико недостаје истинска љубав.
Ово се десило пре неколико година. Сви су се спремали да славе Божић, китили су јелку и паковали поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: нисам имао ни породицу, ни друга; и чинило ми се да су ме сви људи напустили и заборавили. Унаоколо је владала пустош и није било љубави: далеки град, туђи људи, окорела срца. И тако обузет тугом и мрзовољом сетио сам се свежња старих писама која сам успео да сачувам у свим искушењима наших црних дана. Извадио сам га из кофера и пронашао ово писмо.
Било је то писмо моје покојне мајке, написано пре 27 година. Каква срећа што сам га се сетио! Не могу га препричати, треба га навести у целини.
„Драго моје чедо, Николењка. Жалиш ми се на своју усамљеност, и кад би само знао како ми тешко и болно падају твоје речи. С каквом радошћу бих дошла код тебе и уверила те да ниси сам и да не можеш бити сам. Али знаш да не могу да оставим тату, његова патња је велика и моја нега му свакога тренутка може затребати. А ти треба да спремаш испите и да завршиш факултет. Али ћу ти, ево, рећи зашто никад не осећам усамљеност.
Видиш ли, човек је усамљен онда кад никога не воли. Зато што је љубав попут нити која нас везује за вољеног човека. И тако правимо букет. Људи су цветови, а цветови у букету не могу бити сами. А баштован ће цвет ставити у букет само ако пусти латице и почне да мирише.
Тако је и с нама, људима. Срце онога ко воли цвета и мирише и он своју љубав дарује свима, исто као цвет свој миомирис. Али онда није сам, јер је његово срце код онога кога воли: размишља о њему, брине се за њега, радује се његовом радошћу и пати његовом патњом. Нема времена да се осећа усамљено или да размишља о томе да ли је усамљен или није. У љубави човек заборавља на себе; живи с другима, живи у другима. А управо то је срећа.
Већ видим твоје плаве очи упитнога погледа и чујем тихе речи неслагања о томе да је то само пола среће, да цела срећа није само у томе да човек воли, већ и у томе да буде вољен. Али ту има једна мала тајна коју ћу ти шапнути на ухо: онај ко заиста воли не тражи и не шкртари. Не може се стално рачунати и запиткивати: а шта ће ми донети моја љубав? А да ли ће ми узвратити? А да ли можда ја волим више, а мање сам вољен? Па да ли уопште треба да се предам овој љубави?… Све је то погрешно и непотребно; све то значи да љубави још увек нема (није се родила) или је већ нема (умрла је). Ово опрезно процењивање и мерење прекида живу струју љубави која тече из срца и зауставља је. Човек који мери и вага не воли. Онда се око њега ствара празнина која није прожета и није огрејана зрацима његовог срца и други људи то одмах осете. Осећају да је око њега празно, хладно и суморно, окрећу се од њега и не очекују топлину. То га чини још хладнијим и он седи потпуно сам, невољан и несрећан…
Не, мили мој, љубав треба слободно да тече из срца и не треба човек да се брине за то да ли му је узвраћена. Треба да буди људе својом љубављу, треба да их воли и да их тако позива на љубав. Љубав није пола среће, већ цела срећа. Само признај то и око тебе ће почети да се дешавају чуда. Предај се бујици свога срца, пусти своју љубав на слободу, нека њени зраци светле и греју на све стране. Онда ћеш убрзо осетити да према теби са свих страна теку струје узвратне љубави. Зашто? Зато што ће твоја непосредна доброта без рачунице и твоја непрекидна и несебична љубав неприметно изазивати у људима доброту и љубав.
И тада ћеш осетити ову узвратну, повратну бујицу не као „потпуну срећу“ коју си захтевао и покушавао да оствариш, већ као незаслужено блаженство на земљи, у којем ће твоје срце цветати и радовати се.
Николењка, чедо моје. Размисли о овоме и сети се мојих речи чим поново осетиш усамљеност. Нарочито онда кад мене више не буде на земљи. И буди миран и сигуран: зато што је Господ наш Градинар, а наша су срца цвеће у Његовом врту.
Обоје те нежно грлимо, тата и ја.
Твоја мама.“
Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утеху. Знаш, увек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада, чим сам га дочитао, зазвонише звона за Божићно бденије. О, незаслуженог земаљског блаженства!
Са руског Марина Тодић
