У логорима је било смештено чак 60 хиљада ратних заробљеника, а више од 7 хиљада Срба, углавном сељака који су као звери хватани на њивама и кућном прагу, није се вратило кући. Умрли су од глади, туберкулозе и других болести, али и последица злостављања, пребијања.

Јиндриховица и Броумова нема у нашим уџбеницима историје, у поглављима која говоре о рату у коме је Србија изгубила готово трећину становништва, око 60 одсто мушке популације.

Велико страдање српских и руских војника у Чешкој

Мирића, који је сценариста и редитељ овог документарно – играног филма, ова чињеница је дуго прогањала.

„Осећао сам да Први светски рат код нас, поготово на филму, није заступљен у довољној мери, мало се и у школама учи о њему, а ја сам 35 година у Чешкој, Јиндриховице су ми близу, неколико година сам размишљао да направим филм, то је друго највеће српско гробље на свету. Нико ни од Чеха о томе готово ништа није знао, а камоли неко од нас, осим пар историчара којима је то посао“, каже редитељ.

Истина о страшном месту

О суровости аустријских, а посебно мађарских војника који су чували заточене Србе, у филму говоре двојица чешких историчара Петр Бергман и Владимир Бружењак, а откривању истине о овом страшном месту допринео је и наш стручњак за Први светски рат, Данило Шаренац.

Прво суочавање са суровим животом у логорима Мирић је доживео када је дошао у посед фотографија које су забележили тамничари, али и логорски лекар. Био је, каже, одушевљен, јер те фотографије у Србији никад нико није видео.

„Најлепше је било то искуство, видите логораше, на слици петнаесторо наших људи, али када сам почео да колоришем, да бојим та лица, када су почели да добијају тен, боју руку, то више нису били заробљеници, претворили су се у људе са својим појединачним судбинама, борама, са манама и предностима. Тачно видите људе, не црно беле фотографије. Страшно ми је био занимљив тај посао, два и по месеца само сам на томе радио“, прича нам аутор филма.

Није само фотографијом Мирић успео да дочара емоције српских војника, а посебно сељака који су изгладњивани, мучени батинама, остали окупљени у нади да ће се вратити кући, али и тражили утеху у својој православној вери. Пронашао је њихова аутентична сведочанства која је сачувао логорски свештеник и пренео их на филму.

Најтежи део посла био је у Србији пронаћи рођаке оних који се нису вратили, чије кости данас почивају далеко од родне Шумадије, у маузолеју у Јиндирховицама. Ипак, имао је свесрдну подршку Срба у Чешкој и матици, али и подршку колега.

Кључни Лорданов савет

Аустро-угарског лекара Георга Лангера, који је лечио, али и фотографисао заробљенике и тако оставио највреднији историјски документ о овом страшном месту, игра Мирићев колега и прашки суграђанин, Лордан Зафрановић. Мирић каже да је на први помен идеје одмах пристао да да свој допринос овој теми.

„Рекао сам, играћеш српског заробљеника, шалио сам се с њим, објаснио сам да ће играти доктора Лангера. Рекао је хоћу, нема проблема, није било размишљања, двоумљења. Сјајно је одиграо своју улогу, страшно ми је драго што је био део екипе. Дао ми је и пар савета на терену, на снимању, а најлепши је да у сваком дану када снимам треба да попијем седам деца црног вина“.

Коре од кромпира за ручак

Важан сегмент филма је и чињеница да је локално чешко становништво, иако је најстроже био забрањен било какав контакт са логорашима, помагало Србима. Једна мештанка ризиковала је живот да би помогла деци из Србије.

„Деца су проналазила или копала рупе у огради и бежала из логора да нађу нешто да поједу, било је ужасно мало хране. Она их је ухватила како из канализације ваде љуске од кромпира и једу. Сажалила се кад је видела да једу љуске од сировог кромпира да би преживели, позвала их је и дала им скувани кромпир. Долазили су с времена на време, преживели су логор, када су се вратили, из Србије су јој послали прстен са угравираном 1915. годином и четири тачкице, које су представљале петорицу дечака, то су јој поклонили“.

Освојио светске награде – недовољно за Србију

Филм „Седам хиљада душа“ приказан је на десетини фестивала широм света, добио је преко 30 првих награда. Одушевио је и на најстаријем фестивалу историјског филма у свету, у Џорџији, за најбољу режију, сценарио и целокупно остварење добио је и награде у Паризу, Атини, Шведској, Бразилу, Индији, готово у свакој земљи у коју је отишао, такмичио се или не. Аутор не може да схвати да филм није довољно добар за српске фестивале.

„Изгледа да су филмаџије у Београду и у Источном Сарајеву паметније од свих у свету. Заиста не знам како то да објасним, ако филм добије тридесет награда на фестивалима, пет у Америци, пет у Лондону, да га Белдокс не узме или Мартовски фестивал. Не знам зашто филм није довољно добар за наше фестивале, то је ван памети, али не љутим се на њих, свако има право на мишљење, можда су то одлични филмски стручњаци, али мало ми је ипак то чудно, онако народски кад размишљате, зашто је свуда у свету добар, а није код нас“, каже Мирић.

У суботу 6. јуна филм ће се премијерно наћи пред бечком публиком, аутор ће са истином суочити и оне чији су се потомци налазили на мрачној страници историје. За Спутњик каже да има трему, позвао је и представнике институција које би требало да буду упознате са овом тематиком.