„ИСПОВИЈЕСТ ДОКТОРА РУНДА“: Породична сага о Србима католицима и Србима православцима

Роман који разбија предрасуде о нашим прецима, говори о њиховом јунаштву и вековном страдању, печалби у далекој Америци или Бечу, њиховом радном елану, гламуру и образовању
„Исповијест доктора Рунда“ нови је роман доктора медицинских наука Драгана Ковача, који ради у Служби хитне медицинске помоћи у Требињу.
Ковач је написао роман о свом колеги, доктору Петру Рунду који је живео и радио одређени период у Требињу, све до 1942. када је под тајанственим околностима обешен у усташком затвору. Истиче да му је приликом писања романа много помогао син доктора Петра Рунда, др Михаило Рундо (87), анестезиолог у пензији који живи на релацији Франкфурт – Рисан и овај роман је уствари његова исповест.

„Живот др Петра Рунда био је врло интересантан, а његов студентски пут невероватан. Он је добио стипендију од Русије у коју је отишао за време Првог светског рата, захваљујући томе што је његовом матурском испиту присуствовао лично краљ Никола (маја 1914.) и препоручио га за стипендију. У Русији је Петар прешао 10.000 километара бежећи пред бољшевицима, тако да је од Москве стигао до Владивостока где га је амерички ратни брод покупио и вратио у Дубровник“, каже на почетку разговора аутор романа Драган Ковач.
Ковач истиче да се стари Требињци који су познавали доктора Петра Рунда најлепше изражавају о том лекару и његовој породици. „Његов отац Ристо Рундо (Србин православац из Мостара који је једно време живео и у Црној Гори), као и његов таст Михо Дежуловић (Србин католик пореклом са Пељешца, касније настањен у Дубровнику) били су врло интересантни и гламурозни људи. А њихови животи су инспирација ове дирљиве историјско-породичне саге, о јунацима који су били јасно национално опредељени“, додаје аутор.
Али, како је дошло до тога да се доктор, специјалиста за ургентну медицину, лати пера?
Почетком 2013. г. одлучио сам да напишем дужу приповетку о погибији мог брата на фронту према Дубровнику, 1. октобра 1991. г. када су га мртвог донели у Службу хитне медицинске помоћи, у којој сам баш тога дана био дежурни! На крају је од свега испао читав роман, веома читан у Херцеговини. Затим су по некаквој инерцији и са новооткривеним заносом настале три збирке приповедака, да би на крају написао и три романа о важним Требињцима.

У роману „Исповијест доктора Рунда“ налази се и мало познат детаљ широј јавности – одмах након убиства Франца Фердинанда, 28. јуна 1914. г. многе грађане Дубровника, Србе (католике) обузела је црна слутња. Већ 4. јула Хрвати су заказали задушнице за убијеног престолонаследника, а Дубровником су одјекивали покличи: „Србе на врбе“ и „Удри Србина“! Да ли је могуће да се реторика наших комшија није променила до данас?

С обзиром да су поменути покличи масовно одјекивали три пута у историји: почетком Првог и Другог светског рата, те током распада СФР Југославије, а одјекују и данас диљем Хрватске, мислим да Срби као народ дефинитивно треба да извуку поуке из минулих догађаја и да на страну оставе своје хришћанско праштање јер уколико желимо да разумемо садашњост морамо добро да познајемо нашу прошлост и јасне поуке из ње пренесемо потомцима.

Јунаци вашег романа сведоче да је Италијанска војска, за време Другог светског рата, неретко спашавала Србе од усташких злочина. Они, стационирани у Требињу, били су згрожени усташким зверствима. По казивању др Михаила Рунда – Италијани су били за време рата искрени пријатељи његовог оца др Петра Рунда – који је такође страдао од усташа. Како објашњавате то да су нам Италијани били више наклоњени него „браћа“ Хрвати?

Талијански високи официри су били школовани војни професионалци и без обзира на фашистичко определење њиховог врховног вође, супротстављали су се, где су год могли, драстичном кршењу обичаја ратовања, поготово злочинима над цивилима. Последице усташких злочина у Херцеговини, које су генерали попут Алесандра Лузана видели, а касније у мемоарима и описали, и много „тврђу“ војску од талијанске нагнале би да заштите локално становништво. Сви они су били пренеражени и згађени окрутношћу усташа према својим дојучерашњим комшијама – Србима! Поражавајуће је што и данас, након толико година, авет усташтва прожима једну државу, чланицу ЕУ!

Ово је истинита прича о нашим људима са Пељешца, Дубровника, Требиња, Херцег Новог, Цетиња… Има ли данас уопште Срба на Пељешцу или Дубровнику?

Непобитна историјска чињеница је да су Срби католици све до почетка Првог светског рата чинили елиту Дубровника у интелектуалном, пословном и културном смислу. Били су власници вредних некретнина и предузећа, бирани су за градоначелнике града, имали су своје штампарије и листове, ћирилица се могла видети на многим фирмама и бутицима. И стари и млади су говорили више страних језика, а окупљали су се у еминентном Соколском друштву „Душан силни“. Поменућу само неке од најпознатијих Срба католика из Дубровника и околине: Валтазар Богишић, Влахо Буковац, Иво Војновић, Антун Фабрис, Иво Ћипико, Драгутин Франасовић, Рудолф Сарделић, Јосип Берса и многи други! Један од њих је и лик у моме роману: госпар Мато Грацић.
Данас, Срба католика у Дубровнику више нема. Они нису били довољно добри католици за Хрвате и католичку цркву… а доста их је страдало током Првог светског рата, имовина им је пропала, а многи су касније по принципу: хиљаду пута изговорена или написана лаж постаје истина, „осванули“ у данашњој Хрватској искључиво као католици. Али, Хрвати!

Какве ће све живописне јунаке вашег романа, читаоци моћи да упознају?
Онај ко се одлучи на авантуру читања једне херцеговачке, али и црногорске и србијанске, па и хрватске породичне саге, упознаће доста јунака који нису измаштани, а живели су у веома бурном времену, на прелазу XИX у XX век и првом половином потоњег. Неки од њих су и познате историјске личности попут краља Николе, краља Милана Обреновића, Николе Тесле, Алексе Шантића, Мирка Комненовића… Ипак, они који носе читаву причу романа су две породице: Дежуловићи и Рундови. Њихове бурне породичне саге се обједињују венчањем др Петра Рунда и Љубице Дежуловић. Радња романа се дешава у многим градовима: Мостару, Јањини (Пељешац), Београду, Дубровнику, Сарајеву, Бечу, Цетињу, Херцег Новом, Рисну, Требињу, Билећи…

Пише: Марина Булатовић