Одувек сам зазирао и од једног листа чистог, белог папира, камо ли од велике свеске без линија, замишљајући шта би све ту могло да стане и да се напише. И шта је већ на толиком свескама написано. Штедим хартију, пишем на окрајцима и с друге стране календара и рачуна. Наџивеће ме гомиле свески и брда чистог папира. Мајка Зорка се није бојала ни папира ни велике црвене свеске коју сам јој дао и предложио да у њој, испише свој животопис. Ја се никад не бих усудио да у таквој свесци нешто пишем и „штетим хартију“. То није ни била свеска него макета за књигу коју ми је дао технички уредник једног издавача.Имам такве празне свеске на чијим корицама пише „Браћа Карамазови“ или „Историја српског народа“. У њима још нисам ништа написао. Можда ћу нешто преписати.

Мајка Зорка је свој живот знала у прсте и само за мене, све редом лако и читко исписала. То је било пре пола века. Ове године ми је кућа Вукотића њен рукопис прекуцала, а мени је преостало да напишем поговор. Већ сам имао доста песама инспирисаних догађајима које мајка описује. Њене успомене су постале коментари мојих песама а фотографије најверније илустрације. Разуме се, Маја Зорка није ни сањала да бих ја то могао објавити и да би то могла бити књига. И боље што није. Да је на то и помислила – не би ништа ваљало. Верујем да би јој се „подигла дијафрагма“ подешавајући шта је за јавност, а шта није.

Све само страдање без смисла и разлога. Изгледа да су ове Андрићеве речи, које сте ставили као мото књиге, најбољи резиме животописа ваших родитеља. Да ли сте некад помислили да је могло другачије?

– Да је могло било би…Мајка Либера Марконија је у своје време молила Иву Андрића да њеном сину каже да не пије наглашавајући да га Либеро много воли и цени. Андрић јој је одговорио: „Госпођо, кад би ваш син престао да пије то више не би био ваш син“. Повезују се моје ране и моје позне године – да ме то запањује, час плаши а час радује.

Кад сам питао Десанку Максимовић, нисам само ја него и још један колега, како то да је у младости објавила само једну збирку песама а у дубокм годинама објављује књигу за књигом, она је одговорила: „Отворило ми се!“ Можда се тако „отворило“ и мени…

Књига започињете дневником мајке Зорке из колашинске тамнице. Памтите ли дане када су је одвели у затвор, где сте ви деца боравили и како сте то преживели?

– Одлазак Мајке Зорке у затвор можда је оно што ми се у свести најдубље упечатило. Још ми је пред очима како је за затвор обукла све најлепше што је имала.То је за њу био најсвечанији чин и први излазак на јавну сцену. Уједно је то била и преобука у случају укопа. Имала је мали ожиљак на бради. Личио је на њен лични печат и искрснуо за ту прилику. Њене затворске дане сам пробдео и преплакао. До дан данас је замишљам како са спроводником иде преко Роваца до затвора у Колашину.Она фотографија са црном марамом, на корицама књиге „Мајка Зорка“, настала је по њеном изласку из затвора. Сликала се за личну карту, јер без личне карте није могла да се врати у Ровца.
Иначе, ја сам рано отишао од куће и мало сам био са мајком. Само првих пет година се нисмо раздвајали, а после понајдуже за време школског распуста. А и тад сам журио да што пре одем измишљајући да имам хитна и важна посла.

Књига јесте насловљена мајком, али једнако је њен јунак ваш отац Вук којег је рату затекао на „погрешној страни“. Као да сте хтели и њему да се одужите?

– Да поновим. Ко има мајку има и оца. Она га је створила, пошто је он створио њу. То је дело љубави. Говорила је: „Ко воли – воли и све његово.“ И очева браћа, гледали су у њој брата, а не снаху. Док ово говорим помишљам на Иву Андрића који је говорио и писао о чему све није, сем о оцу и мајци. И у његовом стану сам видео многе фотографије, само нисам видео фотографије његових родитеља. Он је био „сам себи предак“. И то је све једна иста прича и једна иста мајка. Шездесетих година прошлог века појавила се песникиња Гордана Тодоровић из Ниша. Одмах је блеснула и брзо се угасила. Наџивео је њен стих који ми је често падао на ум док ово причам: „Ако то кога занима!“

Једва да сте оца запамтили, а потом му ни гроба нисте знали…

– Хиљаде су побијене без суда и списка. Нису ни знали кога су све убили, па су трагали да им неко случајно није промакао. За оне које су лишили и живота и смрти распитивали су се и питали њихове ближње: „Јавља ли се?“ У самоубилачком рату, поражена страна, а то је најмање пола народа, остављено је и без гроба. И саме породице су живеле у нади да су безгробници живи и тако су настајале безбројне легенде док је сва прошлост постала књижевност и прешла у надлежност поезије. Било би крајње време да се неко позабави чија је то идеја да нико од убијених после рата, заробљеник или осуђеник, војсковођа или војник – нема гроба. Ни трага да је постојао.
Ни у приватним разговорима отац није убрајан у мртве. Никад нико није рекао покојни Вук. Тако се одржавала нада, подгревана вера и остављан утисак да ми, не само верујемо него и знамо да је жив. Па иако није, нек други мисле да јесте.

Могло би се рећи, да сте читав живот и ви и мајка трагали за њим. Летос сте, пак, први пут отишли у место за које се сматра да је било место погибије вашег оца. Зашто тек сада?

– Нисам био сигуран ко кога тражи, ја оца или отац мене. Академик Јанез Милчински који је био и члан САНУ, писао ми је да је ту гроб мог оца. У списку убијених наведено је: „Капетан Вук Бећковић, 18. маја 1945. године. Одбио да се преда.“ То је било девет дана по завршетку Другог светског рата. Објављена је и књига у којој смо се хвалили како је рат у Југославији трајао недељу дана дуже него на целом свету.За то време убијани су заробљеници. Милован Ђилас је написао да није убијено више од тридесет ни мање од двадесет хиљада заробљеника. Да не зна ко је то наредио, али зна да то није било могуће без наређења са највишег места.

Кроз живот сте носили жиг оца, а једном сте ту карму дефинисали чувеном реченицом „Што сам ја више излазио на глас у књижевности, то је мој отац добијао виши чин у четницима. Кад бих случајно добио Нобелову награду, он би постао Хитлер“. Колико је то био терет а колико благослов?

– Да себе цитирам: „Кад је реч о оцу кога нема/Кад све ово прође видеће се/Да су сви нестали а он остао/Да никог нема само њега има/А без њега не би било никога и ничега“.

Јесмо ли се, напокон, помирили?

– Мртви су се помирили, а ми се још нисмо помирили сами са собом. Довољно је рећи да су деца Драже Михаиловића били једно у четницима, друго у партизанима и да су синови војводе Мишића били један на једној, други на другој страни. Један је убијен у Ваљеву када је рекао чувену реч. Након што су открили да је његова мајка Немица, напоменули су му да је пола његове крви немачко и да рачунају на његово разумевање, он је одговорио: не рачунајте на ту половину, она је истекла на Колубари. Други је завршио на Голом отоку као и Дражина деца. А нема ниједне породице која нема сличну судбину.

На шта вам личи Црна Гора данас?

– На оно кад се напише малим словима.

Је ли тако нешто заслужила?

– Труди се да то оправда.

Рођени сте у Сенти, рано детињство провели у очевом родном селу Веље Дубоко у Морачи и Колашину, па Славонски Брод, Ваљево… Шта држите за завичај?

– У Сенти сам се родио, у Ваљеву препородио, а Веље Дубоко је превелико и предубоко.

Веље Дубоко, на жалост, данас постоји, малтене, само као топоним, а на месту породичне куће стоји крст. Ипак, ви сте га сачували у вашим поемама, дајући му епску димензију. Кад сте последњи пут били тамо и шта сте затекли?

– Кад је умро последњи од мојих стричева. Онима који су дошли да га испрате, захваљивао сам се у име породице и рекао да им више нећемо досађивати са нашом погибијом. Пре тога смо мој брат и ја на нашем кућишту у Вељем Дубоком поставили крст, који је освештао Митрополит Амфилохије. Мислили смо да на крсту напишемо речи нашег прадеде Вуја Бећкова: „Где год сам хтео нешто да учиним свуд сам погинуо.“ Али нисмо написали ништа. Нека крст говори сам.