ИСПОД СУНЦА КОЈЕ СЕ ЗОВЕ ПУШКИН: 220 година од рођења  Александра Сергејевича Пушкина

Име великог песника Александра Сергејевича Пушкина(6.јун 1799- 10.фебруар 1834), песника чији је глас био „зов човекове судбине“  светиња је не само за руски народ већ и за непремерје поштовалаца његовог песничког генија широм земљиног шара и данас се с великим почастима прославља у Русији и у целом свету.

Пушкин је својим богатим делом посведочио  да историја народа припада песнику. Био је лирски песник, приповедач, историчар, новинар, етнограф, мастор епских и драмских форми. Његово епохално дело које је било окренуто будућности, као и његов драматичан живот, разлози су бесмртне Пушкинове  славе и његовог огромног утицаја на развој ен само руске књижевности већ и других облика уметности:сликарства, позоришта, музике, па чак и филма.

У Пушкиновим делима налази се семе и ембриони свих касније створених уметничких дела. Као што је Ломоносов био отац руске науке, тако је Пушкин творац руске уметности- сведочио је Гончаров.

„Пушкин је јединствени феномен, вероватно једини феномен руског духа…руска природа,руска душа, руски језик и руски  карактер се огледају у њему у таквој чистоти, таквој лепоти као што се пејзаж огледа на глаткој површини огледала“- писао је други великан руске књижевности Гогољ.  

 

Сретњи пјевче великог народа

 

Рођен је у аристократској  породици Сергеја Пушкина, гардијског мајора Измаиловског пука, 6.јуна 1799.године. Од оца је наследио племићко порекло, а од мајке, прелепе креолке,унуке „Арапа Петра Великог“ Абрама Ханибала, афричке црте и врелу крв. Крштен је у московској цркви Сабор Богојављења где је и добио име. Одгајала га је дадиља Арина Родионовна Јаковљева и кмет Никита Козлов,   јер су његови родитељи живели монденским начином живота, тако да је врло рано научио француски језик на коме је записао прве стихове записао је на француском као осмогодишњи дечак, а већ са 12 година постаје васпитаник Царскоселског лицеја код Петербурга и пише на руском језику. У лицеју је припадао прогресивном књижевном кружоку „Арзамас“.

Од 1814.Пушкинови стихови се штампају и слава младог песника нагло расте. Велики утицај на њега је имао истакнути мислилац Чадајев. 1819.ступио је у литерарни кружок „Зелена светиљка“. Почиње да пише епиграме и стихове који у преписима круже међу младим и слободоумним људима. Вођа декабриста Риљејев му пише:“У тебе су уперене очи Русије, тебе воле, теби верују, у тебе се угледају. Буди песник и грађанин.“

Царско село је поводом стогодишњице Пушкинове смрти 1937. добило име Пушкин.

Већ са 20 година постаје песник чији се стихови лако памте и воле. У Царском Селу спријатељио се  с официрима који су имали неке револуционарне идеје због који ће бити прогнан, као и због немирног и слободног духа и слободних стихова које је писао мајсторском вештином, а које је царска власт сматрала изузетно опасним. Проган је у Кишињев, главни град тадашње Бесарабије, а 1823.године нашао се у Одеси, где му је један о обавезних задатака било писање свакодневних извештаја о уништавању скакаваца. У ту групу за уништавање скакаваца одредио га је једна генрал чију је жену песник завео.

У извештају Пушкин пише следеће:

“Скакавци долазе“, „Скакавци на трави“, „Скакавци одлазе.“

Све што је писао било је под будним оком цензора кога му је лично цар поставио,а тиме се бавио шеф руске полиције Бенкендорф.

Прво веће дело „Руслан и Људмила“ објавио је у 21.години(1820) за које добија велико признање од Василија Жуковског, тада водећег песника, који младом Пушкину шаље свој портрет са посветом“П обеднику ученику од  побеђеног учитеља“.

У песми „Бодеж“ говори  о цареубиству, а у поеми „Гаврилијада“ иступа против религије.

А затим бива отпуштен  из службе1824.године и због свађе са старешином из Одесе  прогнан је у село Михајловско у коме је живео са старицом, својом дадиљом коју је неизмерно волео.

На југу Русије Пушкин је написао поеме: „Кавкаски заробљеник“(1821), „Бахчисарајска чесма“(1822).

Васпитаван на бајковитим легендама које је слушао од своје њање, како је звао дадиљу,  био је мистичар, сујеверан и веровао у предсказања гатара. Једна од тих гатара прорекла му је смрт  још док је био у лицеју“ и то „рану смрт од плавог човека“.

Када га је цар Николај Први помиловао Пушкин одлази у Москву, где ће се заљубити у хладну „раскошну лепоту , 18 –годишњу Наталију Гончарову којом ће се оженити. Тада је имао 32 године.

Наталија је била једна од најлепших московских девојака и велики песник ће с у њу заљубити на први поглед,  док је она њеогову заљубљеност и понуду за брак прихватила априла 1930.године. Венчали се се годину дана касније у Москви у Успенској цркви. Имали су четворо деце: Марију(рођена 1832), затим Александар(1934), Григориј(1935) и годину дана касније Наталија.

Све те године заједничког живота углавном су проводили одвојено: Пушкин у престоници, а Наталија са децом на сеоским имањима. За то време рауздвојености Пушкин јој је написао 78  писама а она њему само једно.

У Белгији данас живи Пушкинов потомак, који се зове као и он, и рођен је 1942.године.

Инспирисан љубављу Пушкин пише велики број дела, позната у историји руске књижевности као „Болдинска јесен.“ У тромесечном периоду због епидемије колере Пушкин непрестано пише и завршава једно од напознатијих дела, роман у стиховима „Евгеније Оњегин“(1831). затим је написао величанствене „Мале трагедије“, и више песама и прича.

Са својом младом супругом одлази у Петроград, где од цара добија дворско  звање камер-јункера, што Пушкин доживљава као увреду, и тај непримерени чин биће увод у његову прерану трагичну смрт.

Дворски круг око цара измишља разне интриге и сплетке уперене против песника, шаљу му анонимна писма с карикатурама и  алузијама на Наталијино неверство и њену везу с царем, а затим и на везу с Жоржом Шарлом Д` Антесом, авантуристом и особом склоном интригама.

Пушкин не може да претрпи такву увреду и изазива Д` Антеса на двобој. Иако га пријатељи убеђују да то не чини, он је упоран у томе да одбрани част своје вољене Наталије и своју.  Прихвата једино понуду да се двобој одложи за две недеље, и то после Д` Антесове веридбе са Катарином, Наталијином рођеном сестром, која је ту веридбу пихватила, како се говоркало по московским салонима, само да би сестри сачувала углед.  

Пушкин,правичан и поносан  врло рано је почео да учествује у двобојима, његови биографи кажу да их је било 21.

Али у  последњем, који се одиграо 27.јануара, односно 8.фебруара 1837.рањен је смртно.  

Д` Антес  га је хицем који је прошао кроз кук и завршио у стомаку. Неки Пушкинови  биографи сматрају да га је заправо смртно ранио скривени убица, такође пријатељ његове лепе Наталије. Пиштољ којим је пуцао Пушкин био је мокар од снега, затражио је да га замени, али је испаљеним метком само окрзнуо супарника. Тешку рану на стомаку никакав лек ни пажња лекара нису могли да залече.

Умро је  два дана касније.

Крај постеље у којој је лежао смртно рањен смењивали су се одани и пожртвовани лекар Даљ, пријатељи блиски и (не)верна љуба. Кад је попио  мало купиновог сока рекао је:

“Ето, коначно,живот…тешко дишем. Већ ме дави.“

Сретњи пјевче великог народа

 

Његош у „Огледалу српском“(Београд, 1846) објављује песму посвећену Пушкиновом генију:“Сјени Александра Пушкина“:

Над звјезданим многостручним сводом,

над домаком умнога погледа,

под врховним небосклоног неба,

гдје се млада непрестано сунца,

искресана руком магическом

општег творца сипљу ројевима:

тамо се је твој гениј зачео

и пјевања миром помазао;

(…)Сретњи пјевче великог народа,

твоме праху земном вештеноме

собраће те витешки подвизи

пред дивнијем ступају олтаром.

 

Подсетимо и да је Вук од самог почетка свога  књижевног рада имао велику подршку у Русији која се током првог српског устанка приближила Србима. Одмах по изласку „Српског рјечника“ Вук је посетио Русију(1818/19), да би потом добио руску доживотну пензију.

Пушкин је у својој збирци „Песме Западних Словена“(1835) објавио своје преводе неколико Вукових песама из Вукових збирки, као и неколико које је преузео из Меримеове збирке „Гусле.“

 

Испод сунца које се зове Пушкин

 

Јован Јовановић Змај, чијим преводима почиње преводилаштво код Срба, превео је 10 Пушкинових песама, а преводила суу га и браћа Илић, Војислав и Драгутин, потом и Јован Дучић и многи други.

Пушкин ће косовски мит показати руском народу, као и преводе Вукових народних песама.

Јован Скерлић поводом једне од прославе Пушкиновог рођења пише:

“…Та блистава плејада—Гогољ, Достојевски, Тургењев, Гончаров, Толстој, која је осветлила

мрак духовног сиромаштва, у књижевном животу издигла се испод сунца које се зове Пушкин. Данас славимо  успомену на њега и свечаност пролази у одавању поште генију када замире национална завидљивост и срца свих људи бију као једно…

По Русији данас звоне звона и звуче похвалне песме. И нека у тој моћној свеопштој химни, коју је Пушкин заслужио, диже се и овај тих засењени глас из далеке српске земље, чије је синове, великог вожда Карађорђа и његове ратне другове, поет видео како у руским степама туже и тугују за својим слободним горама.“

У Кишињеву где је такође био у прогонству, Пушкин је упознао Карађорђа и његову кћерку и написао песму“Карађорђевој кћери“.

Када му је умрла мајка Пушкин је имао 35 година отишао је у Свјатогорски манастиру  у Псовској губернији, недалеко од имања Ханибала, да сахрани мајку, и поред мајчиног гроба одредио је и хумку за себе.

Хумку која ће га дочекати само две године касније и у коју ће уснути вечним сном с непуних 38 година.

Пророчанске стихове којима предвиђа властиту смрт пише1834. године:

„Време је, друже мој, да спокој срце проси,

За даном дан се краде и сваки час односи

Живота делић, а нас управо двоје

Спремамо да живимо, но смрт долази по своје.“

У телеграму послатом Торжественом собрању Академије наука у Петербургу поводом Пушкинове стогодишњице 1899.Књаз  Никола Петровић Његош пише:

„ Велики Пушкин је једна од највећих свјетских слава, јер свијет је завичај великих генија.“

Откривајући споменик свом великом претходнику Иван Тургењев је рекао:

“Он сам је обавио два посла који су у другим земљама раздвојени

читавим веком или више:он је створио језик и на њему створио поезију.“

Према Бјелинском „његова поезија јепримила и ујединила у себи, као велика река, све притоке претходне изворне књижевности и вративши их свету у новом преображеном облику, одредила даљи пут сјајне руске литтературе.“

 

У Говору који Достојевски одржао 8.јуна 1880.године и који се нашао у „Пишчевом дневнику“ , између остлог, Достојевски пише:

“Глас  песника Пушкина био је глас човекове судбине…Пушкин је пророчанство и путоказ.(…) и даље каже“У Оњегину“, тој бесмртној и недостижниј поеми, Пушкин показао као велики народни песник, каквог до тада нисмо имали. Он је одједном, необично тачно и проницљиво, показао нашу праву суштину, највише друштвене слојеве нашег народа(…)Слободно могу рећи да није било песника с таквим свесветски  саосећањем као што је Пушкиново, и није ту ствар у саосећању, него у његовој изненађујућој дубини, у преобраћању у дух других народа, у готово савршеном и стога чудесном преобраћању, које није забележено нигде и ни код једног песника на свету.(…)Да је дуже поживео, он би можда, дао бесмртне и велике примере руске душе, разумљиве нашој руској браћи, можда би нам их приближио више него овако, можда би успео да им објасни праведност  наших стремљења, па би нас схватили боље но сада, почели би да нас наслућују, престали би да нас гледају тако неповерљиво и надмено, као што то чине сада. Али бог је пресудио друкчије. Пушкин је умро у пуној снази и сигурно је однео са собом неку велику тајну. И, ето, ми је сада одгонетамо без њега.“

У Београду је, у Парку Ћирила и Методија , поводом 210 година од песниковог рођења постављена Пушкинова биста.

Пушкиново дело поседује такву хармонију и вештину управљања механизмом речи и звукова, као што не поседује ниједно друго дело пре њега.

Магистрални версификатор, велики лиричар, осећајан и мисаон у исти мах, он је песник великих заноса и танани посматрач живота, чије књижевно дело спада и у романтизам и закорачује у реализам, и обележава несводљиве особености руске књижевности.

Толико нежности, тананости и топлине, толикоа ода љубави и слободи, којима је Пушкин напунио људска срца и узвисио људске душе није дала сва европска поезија до њега.

Пушкинов песнички гениј својим бесмртним делом сам појам песник уздигао је до неслућених висина; и који је говорио да „историја народа припада песнику“.

Пушкин,   највољенији руски песник за кога руску народ каже: „Пушкин је нама све!“–

још за живота својим генијалним делом саздао је споменик нерукотворан, и за васцели свет  постао надвремена незалазна светлост песника генија, јер:

„То  беше песник над песником!“

 

МИЛИЦА КРАЉ