ИНТЕРВЈУ: МИЛАН РУЖИЋ: У Црној Гори се брани православље, а самим тим и Косово и Метохија

Млади писац Милан Ружић спада у ред младих интелектуалаца чије образовање, таленат и писана реч наговештавају ново велеко име у српској књижевности. У разговору за портал Српске новине, Ружић је говорио о литијама у Црној Гори, да ли је корона промијенила његов живот и зашто није члан ниједне политичке партије. Аутор је књига „Некад, неко, негде“, „Наше су само речи“ и „Народ за издавање“. Колумниста је портала „Искра“.

Писац сте, па ћемо овај разговор почети од Ваше последње књиге „Народ за издавање“, која је ових дана угледала и друго издање. Зашто баш овај назив: „Народ за издавање“?

Књизи је било тешко дати адекватан наслов, јер се у њој налази преко осамдесет прича. С обзиром на то да не постоји наслов који би их све објединио, нити оне имају било какав контекст у које све могу да стану, одлучио сам се за дати наслов из више разлога. Наиме, писца схватам као некога ко се кроз уметност, или поред ње, бави и упућивањем на грешке народа чијој књижевности припада. Дакле, корективна критика. Чини ми се да нема израза који верније осликава оно што смо ми Срби данас од „Народа за издавање“. Под овај наслов је подведена издаја, издавање за новац (Србија као некретнина), а обухваћен је тај наш обичај да све своје прикажемо у најбољем могућем светлу, што је мене увек терало да размишљам да себе улепшавамо и прикривамо велике мане слабим закрпама како бисмо се некоме увалили, тачније, како би неко дао некакве паре за оно што види.

Наравно, тумачења која могу да настану из наслова никако нису оптуживачка нити политичка, већ корективне природе и идентитетска.

Када посматрате дешавања (литије, молебани, одбрана светиња) у Црној Гори од усвајања Закона о слободи вјероисповијести па до данас, шта је прво што помислитe: Да ли је то можда, да се православље брани у Црној Гори, те да се исписују најдивније странице наше модерне историје?

Када сам први пут чуо за Закон о слободи вероисповести, пало ми је на памет оно што тај закон и јесте, тачније, оно чему он припада, а то је ревизија историје. Са ревизионистичким циљем, уз њега је као поклон упакован и удар на Српску православну цркву.

Они који су закон доносили исмислили све ово, сасвим сигурно уз помоћ са стране, рачунали су на позлеђивање посекотине коју је тамо нанео титоизам, па су били убеђени да ће притиском на рану, Црногорци (не Монтенегрини) попустити сили и болу. Међутим, одговор на једну од највећих невоља икада у Црној Гори, стигао је у виду вере коју наш народ никада није изгубио, већ ју је само мање показивао.

 Сада можемо са сигурношћу да тврдимо да се православље брани у Црној Гори, а томе у прилог говори и праћење ситуације од стране других православних земаља попут Русије, Грузије, Грчке, Бугарске, Молдавије, Грузије, Белорусије и других.

А када браните православље, браните Црну Гору која је испливала из прекрвавога косовскога потопа који је био највиши домет вере, идентитета, традиције, јунаштва, касније и извор уметности, а самим тим се на овај начин у Црној Гори бране и Косово и Метохија као колевка нашег православља и највећи драгуљ у српској круни. Биће само да се сад Газиместан изместио у Црну Гору и да њиме маршира исти онај верни народ у своју најважнију борбу, борбу за своје светиње и за своју децу. Свака борба коју добијемо, добили смо је својој деци и на част прецима.

Више пута сте јавно истакли да нијесте члан ниједне политичке партије. Да ли је то успјешан рецепт за младог писца који жели да остави свој лични печат у свјету књижевности?

 И јавно истичем да никада нећу ни бити члан било које партије. Ствар је у томе да ја верујем у све, осим у политику, јер ништа није произвело толико зла и окрунило демократију колико та иста политика која себи као циљ задаје управо демократске вредности. Политика би требало да буде ствар која би служила решавању проблема, а код нас је обратно. Она овде одавно искључиво ствара проблеме. Политика је управо оно што сада цепа Црну Гору на неколико делова и одузима светиње. Сигурно то нико не ради зато што верује да није Србин и да није православац, већ из интереса и због наредбе виших политичких кругова. Дакле, на овим просторима, онај ко није ни за шта, за политичара је.

Верујем да не пристајање на чланство у партијама са собом носи неки тежи пут у свакој области, па и у књижевности, али је једини прави пут. Свакако није део успешног рецепта, јер успешнији би био онај ко пристане на чланство, али је дуготрајнији и читање тих књига неће зависити од преласка цензуса, нити уласка у коалиције.

Уосталом, часније је бавити се само уметношћу. Сведоци смо томе шта је политика учинила неким писцима и како су њихова дела била читана, а данас су практично нестала. И иза тих писаца остало је више политике и дискредитације на основу ње, него дела.

Нови вирус ковид 19 је као незвани гост дошао у 2020. годину и свакако је промијенио из коријена. Колико је тај вирус утицао на Ваш послован, а и приватан живот?

Иако сви причају о свету без граница, та глобалистичка мантра показала се тачна само у случају корона вируса. Нико није тако слободно као он путовао светом без потребе за визама, чекањима на границама и пред амбасадама.

Мени је ово стање у ком се свет сада налази пало тешко у смислу недовољног виђања са пријатељима, али ми и прија, јер сам успоставио ритам који ми одговара. Посао завршим раним јутром, а онда се играм са сином до предвече око шест сати. Тада седам да одгледам један филм, једну позоришну представу и прочитам барем сто страна неке књиге. И тако сваки дан од марта. Хвала Господу, заобишао ме је вирус, али и ја њега заобилазим крећући се искључиво по шумама и планинама и уживајући у ономе што свет без корона вируса није толерисао, а то је довољно времена за себе, породицу и уметност.

Када је почео период изолације у марту, Ви сте покренули, могу рећи одличну акцију „књиговирус“ која је врло брзо постала вирална, па су своје омиљене књиге објављивале личности из јавног живота. Можете ли рећи за портал Српске новине, која се књига сада налази на Вашем ноћном столу и шта препоручујете за читање?

Тај вирус је био онај који нам је одавно потребан и било би добро да се људи у овом периоду заразе читањем кад већ имају времена. Може само да им користи.

На мом столу су гомиле књига које чекају да их прочитам. Тренутно читам три књиге паралелно. У питању је одлична, давно објављена, а сада поново штампана Михизова књига „Аутобиографија о другима“. Друга је Хандкеово „Поподне писца“, а трећа једна од оних књига и један од оних аутора којима се често враћам, а у питању је „Понижени и увређени“ од Достојевског.

Разговор водила Драгана Б. Мијушковић