ИНТЕРВЈУ Матија Бећковић: Сад ћерани ћерају оне који су њих ћерали

Књигом „Онамо намо. Портрети и песме“, песник и академик Матија Бећковић је заокружио трокњижје мемоарске и песничке исповести о посебним људима, приликама и неприликама, судбинским путевима и путоказима, српској традицији и судбини.

Стиховима се песник одужује својим колегама и пријатељима. Свима који су обогатили његов живот: митрополиту Амфилохију, епископу херцеговачком Атанасију, Миодрагу Булатовићу, Бранку Миљковићу, Стеви Раичковићу, Танасију Младеновићу, Аци Секулићу…, као и родној Сенти коју и не памти, Вељем Дубоком, Ловћену. Јединственим бећковићевским језиком, Матија говори о ономе што нас мучи, притиска, о корони, Европи, Србији и Црној Гори.

Ову, најновију Матијину песничку ризницу, као и претходне „100 мојих портрета“ и „Мојих 80“, објавила је Компанија „Новости“. А, да ли су се у њој нашли сви који су завредели да буду, академик Бећковић одговара:

– Тек сам почео да се одужујем, а таква књига се не може затворити, јер нема краја а поготово почетка. Све је то једна књига у три наставка. Ако бог да биће их још.

Прва књига је била плавих корица, друга црвених, „Онамо намо“ је бела. Једна до друге подсећају на тробојку?

– Трећа књига није бела. Више је кремаста за читање уз капућино, а пошто је штампана у великом тиражу можда ће стићи и у кафиће – каже Бећковић, за „Новости“.

У песми „Тробојка“ открили сте да „пред очи“ призивате Црногорца у народној ношњи, кад вас неко упита који је распоред боја на српској застави…

– То је некад било. Сад као да немам више кога ни да призовем. Чешће код нас можемо видети и много су инспиративнији индијски сари, јапански кимоно и арапске џелабије.

Чини се да је ова, најновија збирка готово аутобиографска. Како је ви доживљавате?

– Што се више трудим да не буде аутобиографска бивам сумњивији. Као да величајући друге подижем кредите за себе, па испада да је то кобајаги о другима.

„Онамо намо“ је и наслов познате песме црногорског краља Николе, за коју је митрополит Амфилохије говорио да је једина права химна Црне Горе. Како је настала ваша песма „Онамо намо“ и зашто сте баш њоме затворили трилогију?

– Лако је вама да питате. Мало је што сам је написао него треба и да је тумачим. Лакше ми је да вам кажем да се та песма налази на 293. страни. Мени се чини да је песма краља Николе ОВАМО, а моја ОНАМО.

У једној песми кажете да је „Горски вијенац“ успомена на народ. На који народ?

– Имате право. Морали бисмо кренути испочетка. Који Његош, чији венац, који народ.

Да ли би подизање споменика захвалности Европи, за које се чак и својим стиховима залажете, било у духу овог времена?

– Ако стварно желимо да уђемо у ЕУ морали бисмо подићи споменик Европи, али да око њега не играмо коло него break dance и хип-хоп. Мада је један споменик мало. И колико год да подигнемо велики био би мали. Најбоље да Београд преименујемо у ЕВРОГРАД и визуализујемо свој сан. И уместо жала за Југославијом да се радујемо Европи.

Чему нас је још научила корона, осим да перемо руке „сваки дан, све чешће и све дуже“?

– Корона нас је научила да заволимо подруме и живот у самоизолацији. Сигурно ће многи корона профитери бити очајни кад корона оде, а они остану да управљају светом из својих буџака у које су се добровољно уселили.

„Невид 19“ је, како кажете, учинио да људи коначно помисле да има Бога и правде на свету. Да ли се варају?

– Корона је строга али праведна, јер није оставила без короне ниједну тачку на планети ка којој би сви похрлили. Али за корону нема привилегованих.

У чему греши човек модерног доба? Шта да учинимо да не изгубимо себе, да се не заметнемо?

– Треба да глумимо како не примећујемо мочугу којом нас млате. И да се потрудимо и с том мочугом повежемо и спријатељимо. На крају крајева живот је само игра. Или како каже Шекспир – сан лудака.

Стихом сте портретисали многе ваше пријатеље и колеге. Који вам од њих највише недостаје?

– Највише ми недостају они за које још нисам прихватио да их нема. Најпре они који су отишли изненада и недавно, као митрополит Амфилохије, за кога још не верујем да је заувек отишао.

Две песме посветили сте Бранку Миљковићу. У једној кажете „после његове насилне смрти“, зашто? Је ли га, можда, повик „Живео југословенски мрак!“ скупо коштао?

– Свака смрт је насилна. Нарочито она у 27. години, макар била и природна.

Подсетили сте у једној песми на „јагњеће главе“. Да ли је прошло то време?

– Како би се живело без јагњади и јагњетине. Али сад се јагњеће главуџе стављају у блендер у оквиру детокс програма. А билдери их пију као протеински шејк.

Познато је да је за песника важна провокација. Шта вас провоцира у некњижевној стварности?

– Сваки нови дан је провокација крцата изненађењима. Радознало пратим како се надмудрују и у ком односу се крећу глупост, лаж и превара. И ко ће кога издоминирати.

Када ћете поново у Црну Гору, како видите њену будућност и докле ћемо да се ћерамо?

– Ове одговоре вам  пишем у авиону. Враћам се из манастира Стањевићи код Будве у којем је Његош писао „Лучу микрокозму“, а митрополит му је завештао библиотеку од 25.000 књига, своју једину имовину. Ту би требало да буде новоотворени, велики научни и културни центар јер је манастир Стањевићи и био културна престоница Црне Горе. За будућност Црне Горе су најзабринутији они који су на њен рачун живели и још не знају где би прелетели, као кад се прелази из фирме у фирму. Сад је друго полувреме кад ћерани ћерају оне који су њих ћерали.

Како реагујете на то када вам кажу да сте један од највећих српских живих песника?

– Кад чујем највећи, не занима ме даље је ли жив или мртав, да ли је песник или кувар.

Шта је, по вашем мишљењу, вредно живљења?

– Ко се не би радовао непрегледном избору невиђених неспоразума.

НАЦИЈА, ЈЕЗИК, ЦРКВА

У јавности се недавно повела полемика око објављивања 21. тома Речника српскохрватског књижевног и народног језика у издању САНУ. Како сте ви примили ту вест?

– Нису ме никад интересовали они који су мењали име у 21. години живота ,а још мање они који мењају и име и нацију и језик и цркву у 21. веку.

ДРАГОВИЋЕВЕ ИЛУСТРАЦИЈЕ

ПЕСНИЧКЕ књиге „100 мојих портрета“, „Мојих 80 – Портрети“ и „Онамо намо. Портрети и песме“ садрже по још једну збирку. Јединствене ликовне колекције саставио је сликар Предраг Драговић који их је илустровао. Драговић и Бећковић сарађују годинама. Када је изашла песма Матије Бећковића „Прича о Светом Сави“, Драговић је направио песму графику у 99 отисака. Заједно су је потписали, поделили су тираж и отиске поклањали пријатељима. Наредна песма графика која је изведена са Матијиним рукописом, у дубокој штампи, у техници бакрописа, била је песма „Богородица Тројеручица“. Уметник је наставио да експериментише са Матијином поезијом. Инспирисан поемом „Костићи“ насликао је око сто слика малог формата на папиру…