ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ЗАХАР ПРИЛЕПИН, РУСКИ ПИСАЦ: Мећавник је прекрасно место, врх, одавде се све боље види!

Захар Прилепин, велики руски писац! Класик!

Јуче је шетао Мећавником и загледао ледене врхове Шаргана изнад.

Другарима у Москви јавио: „Овде је топло! Овде сам као код куће!“

Дуго смо јуче причали на Мећавнику, о Србији и Русији, о Кустуричиним филмовима, о новом свету који настаје, и о једној жутој, сувој травки у степи иза Бајкала…“

Добро дошли на Мећавник, господине Прилепин. Мом пријатељу, писцу и песнику Горану Лазовићу, недавно сте рекли да филмови Емира Кустурице могу излечити душу.

Може ли и ова планина у томе помоћи, може ли се и овде душа лечити?

– Ово је прекрасно место, врх, а одатле се све боље види. Предивно ми је на Мећавнику, мада сам ове пределе гледао у Кустуричиним филмовима. Знате, ја  често долазим у Србију, али сам мало путовао ван Београда. Сад ми се посрећило. Док ово гледам, кроз главу ми пролазе слике из филмова “Завет“, “Живот је чудо“.

Уопште, то иде уз Кустурицу.У његовим филмовима се мешају смрт и музика, у основи се преплићу, и та трагикомедија на крају израста у нешто чудесно, у оно што постаје празник душе.

Напросто, бивамо опчињени и збуњени виђеним, не знамо како је филм направљен, а знамо да смо срећни.

Све је тамо животно, као и овде, на овом врху, и овде се не може опстати без душе.

Откуда толика љубав Русије и Руса према нашем прослављеном редитељу, Емиру Кустурици?

Као прво, Емир сваким својим филмом шаље поздраве Русији и њеном народу. У свим тим сликама, звуку и музици има доста руских осећања, има онога због чега руски човек одмах задрхти.

Друго, код Емира у филмовима има доста музике, Цигана, весеља!

Руси се према Кустуричиним филмовима односе као према празнику. То је за њих светковина.

Кустурица нам је зато близак, ми га осећамо као што осећамо Пушкина који је у себи сједињавао сву лепоту руске духовности.

Такође, ми смо браћа по духу, и делу!

Чак и о рату, који је у његовим филмовима тако јасно осликан, мислимо слично.

Родили сте се и одрасли на селу. Да ли бисте ви и ваша породица могли овде да живите?

Зашто да не? Овде је прелепо, и високо је, што је најважније.

Моја породица не живи у граду, отишли смо на обалу, у шуму и сад тамо има доста животиња, све је као из књига. Уживамо, и имамо све што нисмо имали на асфалту. Моја деца су срећнна и радосна. То је најважније, играју се са животињама, слушају природу.

Једно можда лично питање, како сте се осећали када је НАТО алијанса бомбардовала Србију?

Ох, Боже! Имао сам тада само осамнаест година! Жао ми је што нисам био старији. Сигурно бих дошао да ратујем и браним Србију.

Али, не заборавите, ја сам тада био млад, а Русија је била немоћна. Слаба!

Русија је тада ћутала?

Јесте, али многи интелектуалци нису. Да вам само поменем Едуарда Лимонова. Било је много крупних идеја од интелектуалне елите, предлога шта да се учини по српском питању, али није слуха између власти и мислећих људи, као што није било сагласја између власти и народа.

Такве грешке се више неће поновити, сигуран сам.

Каква је судбина овог века?

Верујем да ће ово бити век слома система који су носиоци  и произвођачи трагедија.

Сада гледамо нове процесе, у Америци је стигло Трампово време, погледајте десницу у Француској, развој политичких догађања у Бугарској, и још шире.

За неколико годинаа геополитичка карта ће изгледати потпуно другачије од садашње, у то сам убеђен.

Све су земље у некаквом проблему.

Имамо и ми у Русији своје невоље.

Имамо Домбас, али ми ћемо победити, зато што је то праведна ствар.

Код других је све то пуно другачије.

У Украјини сви помало личе на Порошенка, у Грузији на Сакашвилија, а у Русији сви личимо једни на друге, јер смо сви за Русију.

Знате ли колико је година прошло како Толстој није добио Нобелову награду? Кад ће она опет стићи у Русију?

Нобелова награда се претворила у политички Институт.

Погледајте ко је све добија!

Ми смо имали генијалног Шолохова који је написао генијалан роман, и он је награду заслужио.

Буњин, Солжењицин, Бродски, па скоро госпођа Алексијевич, сви су они из друге приче , далеко од Шолохова, а у тој причи је било и нечега што није била само књижевност.

Нобелову награду нису добили Толстој, Мајаковски, није је добио ни Чехов.

Све је то доведено до апсурда.

Пре четири године, енглески новинар ме је питао нешто слично, и ја сам одговорио – знате, када је био СССР, он је био велики и моћан, и ви сте се нас тада пуно бојали, па смо тада добијали Нобелове награде. После смо постали слаби! Сад опет почињете да се бојите Руса!

Шта ћете својим пријатељима причати о Србији када се вратите у Москву?

Моји другови знају шта мислим о Србији, и бојим се да сам им већ мало досадан  са том причом, а ја не престајем, хоћу да и они заволе вашу земљу као и ја, јер Србија заслуђује да се воли!

Овде се осећате срећно и задовољно?

Када знате да су вам за леђима Толстој и Достојевски, лепо је и лако бити Рус, а када имам пријатеље попут Кустурице осећам се поносно и почашћено.

Морам Вам рећи нешто лично. Давно, пре десетак година, био сам на Бајкалу, у степи, гледао суву, жуту травку како се повија под ветром и пожелео да легнем ту у степи, на жуту траву, да гледам како небом плове бели облаци и да ту останем заувек… То је Русија коју памтим…

– Да, управо је то Русија… Добро сте је видели!

 

(Превод са руског Горан Лазовић)

Зоран Шапоњић, Искра

 

 

Тагови: Емир Кустурица, Захар Прилепин, Кустендорф