ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ПРОФ. ДР РАТКО БОЖОВИЋ: У нас је култура заборава присутнија од културе памћења
Др Ратко Божовић, до недавно редовни професор Факултета политичких наука у Београду, аутор око 300 научних и 150 стручних радова,15 научних пројеката за „Искру“ говори о политици, медијима, полтронима, поремећеном систему вредности, култури, образовању, породици и настојањима да кроз глобализацију не изгубимо себе и свој идентитет.
У Србији је на првом месту политика, све се врти око ње и политичара, њихових изјава које се мењају из дана у дан и забораве после пар сати. Због чега је тако, зашто наша јавност има тако кратко памћење, без критичке рефлексије?
Jавно мњење, као критичка форма резоновања, као критичка јавност, као мишљење и знање – како је ближе одредио критичку јавност Хегел, као дистинкцију од јавног мњења коју је овај филозоф означио као лупетање маса и незналачке светине – оклизнуло се понајвише у нашој срединиу у време транзиционог хаоса и свеопште кризе.Од тада до данас, најспорнија је политичка јавност. Најгоре је, ипак, кад се подстиче популистичко насиље и деструктивно политичко чињење без икаквог отпора критичке јавности. Тада се стиже до ситуације некомпетентности, у којој “аргумент већине” потискује “аргумент разлога”, баш тако како о томе многи истраживачи о реалности јавног мњења и размишљају. То је већ довољно да се наговори смењују као пролећни ветар а да и не приметимо да је дошло до промене. Промена је без имена и значења.
Има ли код нас уопште јавности?
Власт је пронашла начин не само да укроти слободну јавност него да онемогући присуство било које слике о стварности, осим оне која је одобрена, а која је са становишта истине кривотворна; она је увелико изгубила веродостојност. Кад је владајућој олигархији обезбеђен надзор, претња и комоција у неодговорности, а строго контролисаним медијима и кривоинформисаном грађанину страх и апатија, онда се ред поретка претвара у насиље нереда, у расуло смисла. То је познати социјални контекст за присуство цензурисане свести. Тада је цензор, као стражар правоверности и заштитник поретка, присутан, демонском снагом, истовремено, на више места, али увек са истом намером – да успостави односе доминације и подређивања, да наметне контролу и потчињавање. Стога су се овде медији насукали на аутоцензуру до поништења своје аутономије и своје слободе. То је велико губитништво за остваривање атмосфере у којој би се обезбеђивала слобода.
Како је могуће решити проблем аутоцензуре?
О слободи, као највишем политичком идеалу и најузвишенијој вредности достојанственог постојања, више се говори него што је има у медијима у којима домимира аутоцензура. У друштву које се није ослободило појмова дугог трајања као што су ауторитарни менталитет, то није ни лако решив проблем. За такву затеченост у држави погубна је некритичка јавност, индивидуална неслобода и цензурисана свест. Невоље са медијима у нас настају и због тога што контролу центара политичке моћи допингују финансијски моћници. Они постају власници релевантних медија али и њихови кротитељи. Ради лагоднијег опстајања придружују се политичким моћницима То је најчешће било довољно да се блокира цивилизацијска енергија ових медија, као и слободног јавног мњења и политичке културе.
Колико је томе допринела приватизација медија?
Приватизација медија, виђена је, најпре, као пут до њихове слободе а онда се испоставило да су приватни медији најагилнији у служењу режиму. Тада су постале јасне последице дивље приватизације. Владајућа партија је суштински узела под своје доминантне приватне медије и претворила их у своје политичке сервисе. Тако је дошло до брака из рачуна на највулгаранији начин. Власт им је омогућила да се брутално комерцијализују, да буду са најгорим програмом само зато што их бесрамно и некритички подржавају. У нас је присутна и таблоидизација као медијско насиље, које је неспојиво са било којим обликом слободе. У трци за тиражом и гледаношћу – није важно да ли је нешто презентирано истинито – важно је да је забавно, приземно, неочекивано, сензационално и да има своје привреженике, који у највећој мери нису медијски едуковани.
Свакодневно слушамо критике на рачун овог или оног политичара, да би после неког времена ти исти критичари променили мишљење. С друге стране, данас се у једног политчара гледа као у икону, сутра га ти исти који су се клели у њега критикују, да би се окренули другој „икони“ или ауторитету. Иде се за ауторитетом, а не за идејом. Нема сумње да је то одраз ауторитарног менталитета, али је питање колико има истине у речима да народ добија власт какву заслужује?
Не бих такво мишљење о народу лагодно прихватио. Стицајем манипулативних околности власт је најгора, далеко најгора. У нашој трагиконичној политичкој представи главне улоге играју глумци који су сами себи редитељи а једва да знају у каквој представи играју. И још кад са твроглавом упорношћу сматрају да преузимају најбоља решења са увек кобајаги историјски релевантним исходиштима, они некритички додељују себи улогу која је далеко од било какве одговорности. Ваљда није неопходно да се доказује да није нормално и да највећи геније одлучује о свему у држави. Ту је и крај и рационалној политици, утемељењу институција и присуству слободних грађана. Аутократска политика није могућа без поданика и поданичког менталитета. Довољно је подсетити на феномен полтронерије и конвертита као масовне појаве. Полтрони су, у ствари, камелеони, који су бесполни, али се множе муњевито. Свуда су око нас. Код друштвених промена, полтрони панично траже дресове како би заиграли у тиму који побеђује. Траже нове господаре, а нови господари траже нове слуге.
Шта открива полтронерија?
Полтронерија – као болест ширих размера – открива слабости друштва у коме се удомила слуганска и рајинска психологија. Удворичким односом према моћницима, полтрони не могу да не лажу и себе и своје господаре. Спрдња су и када ласкају и када клевећу. Отужно је њихово додворавање моћном газди. То траје од јутра до сутра. Он, па он, па опет он. Нико као он! Као папагаји понављају његове увек “историјске” идеје а нарочито његова постигнућа у којима је увек присутан понос због учињеног и онога што ће учинити. Досадним понављањем отужног стереотипа о сагрешењу претходних властодржаца и садашњих неистомишљеника претварају се у хор хвалисаваца и забринутих чувара трона. Социјални патолог би с лакоћом приметио да је у питању толико саживљавање да моћник више није само њихова супервизија него и њихов суперего.
Постоји ли граница, нека црвена линија која не може да се пређе?
Додворавању нема краја. Иде се толико далеко да се смишљају кобајаги атентати и државни удари и морбидне завере које нису ништа друго него отужне ласке, као симулација предострожности. Све се то чини због полтронске бриге за обожаваног моћника. Они могу да узнемиравају јавност колико год хоће и кад год хоће. Може им се. Никоме ништа! Невероватно ! Из тога ко помаже неприкосновеном моћнику, из начина како се то чини, постаје јасније ко се иза свега тога скрива. Полтронску стратегију успећа моћника прекрива трагикомична театрализација дилетантског позоришта без маште и креативности. Коначно, од полтрона су гори само они којима су они неопходни. А по томе какве их људске карикатуре подржавају, одају се и они који су подржавани без мере и начина.Друштво у коме нису присутни слободни грађани скројено је да удомљава полтронерију. Полтрон, као оваплоћење каријеризма, исписује оптужницу против друштва које га ствара и које га омогућава. У новом миленијуму, у нашој средини, наставља се ова прича са својим нимало рафинираним варијантама.
Због чега је полтронерија у успону?
Полтронерија као трапава гимнастика без фер плеја и правила, у нас је у сталном успону, ваљда и због тога што је толико омиљена и што постаје начин уклапања у друштво без моралног идентитета и демократског капацитета. И кад се понавља у непрекидним варијантама обожавања и глорификације моћника никад не изостаје ни поништавање свега што је другачије од замисли моћног газде. Пристрасни аналитичари су се извештили да уз помоћ поданичких медија насрћу на другачије мишљење и другачије понашање, које је, ето, неприхватљиво јер је несагласно са непогрешивим вођом.
Шта се дешава када падају њихови претпостављени?
Полтрон се тада претвара у њихове најжешће рушитеље. Као људи од сламе, они су увек спремни да их својом сламом и запале. Тада постаје јасно да су рђави господари имали око себе рђаве слуге. У мраку се обзнањује шта полтрони знају да учине својим дојучерашњим господарима. Као конвертити, као пребези, као прелетачи своја уверења мењају брзином муње, ако су их икада и имали.
Има ли икаквог оправдања или олакашавајућих околности за такво понашање?
За њих су биле олакшавајуће околности то што овде одавно и није била присутна ниједна кохерентна идеологија нити утемељена концепција политичког система, а да и не говоримо о идејама о трансформацији у савремену државу. И сваки талас грађанске непослушности дочекује се безобзирном дисквалификацијом. Суштински заборавља да је јавно окупљање грађана њихово уставно право и важан део њихових слобода. Кад осиона власт драстично прекрши закон и учини којекакве цивилизацијске прекршаје, а грађани који су због тога понижени нађу се у протестима и на улицама, тада наступају услужни медији, слуге режима, да спонтаном грађанском отпору импутирају деструктивне намере и безразложно противљење. Штавише, они их безобзирно оптужују да то чине под утицајем страних агентура и непријатеља кобајаги стабилне државе. Тако су се поново и поново у исто коло ухватили удворички медији и аутократска власт.
Да ли се тиме долази до стања у коме се губи веза са стварношћу, а поново постаје актуелан Радоје Домановић?
У свом аутизму, власт је поново показала неспособност да овлада адекватном перцепцијом стварности. За поданике је истина оно што им јаве одозго, што им објасни свемоћни и свезнајући вођа. Поново је актуелан Ђуро Шушњић:“ Разумевање стварности потискује се у корист владања стварношћу“. Актуелну власт највише прате њени таблоидни медији који и могу на безобзиран начин да оспоравају елементарне политичке слободе и „газе“ по правима грађананства. То је свакако и могуће у таблоидном друштву, које је сваког тренутка спремно да произведе страхове, претње и надзор. Стварност поново дефинишу они који њоме владају. Радоје Домановић би се овде нашао у невољи јер је и његову машту стварност не само потврдила већ надскочила до ирационалних граница.
Како оцењујете политичку културу у нашем народу?
Што је најгоре политичка стварност овде није доживела структуралне промене и поред тога што су оне биле неодложне. Без културе те промене су неостварљиве. То значи да посебно место у успостављању демократије заузима присуство културе, цивилног друштва, слободне и критичке јавности. Очигледне су предности и вредности концепта демократије над методама демократизације наметнуте одозго. У нас преовлађује странчарска и ауторитарна политичка култура.
Шта нам је у таквим околностима потребно за макар један искорак?
Данас је неопходна политичка култура – култура толеранције, култура дијалога, култура компромиса. У праву су они истраживачи политичког живота који слободну јавност тестирају на питању већина – мањина. Јавност већине мора заштитити различитости, ако неће да остане на трагу „тираније већине“. Тамо где је уважена различитост, тамо јавност не терорише никога, па ни мањину. Сваку власт, па и власт већине, неопходно је потчинити правилима и законима, уставу. Проблематична је јавност већине, нарочито кад некритички руши јавност различитости и вредности мањинског мишљења. Зато је неопходно да се „отворе“ сви путеви за освајање политичких слобода и вредности које долазе одоздо, од слободних грађана. Најгоре је то што су странчари надмоћно превагнули и пореметили политичку равнотежу.
Да ли је то довело до аполитичности грађана?
Сматра се да политичка култура, која се односи на веровања, вредности и симболе, ради на успостављању политике као рационалног и умног умећа. За разлику од парохијалне и поданичке политичке културе, партиципативна политичка култура подупире атмосферу, у којој би се „умешаност” у политику показала као снажан отклон од деполитизације, аполитичности и антиполитике. Зато се и морају створити претпоставке да се грађани не боје долазећих промена, па и радикалних решења, која се намећу на путу друштвених трансформацуја. Слободни, критички и објективни медији могу да помогне да се обзнани истина о друштву уместо његовог пристрасног, интересног и прагматско – политичког и пропагандног кривотворења.
Куда води аполитичност?
Аполитичност грађана показује се као озбиљна сметња у остваривању промена, индивидуалних и колективних. У мрежама манипулативне владавине и некритичке јавности изостаје политичко пунолетство грађана. А кад се аполитичношћу успоставља антиполитика тада се свесно или несвесно пристаје на политичко, правно и полицијско насиље. Зато је опредељење за аполитичност и антиполитику најгоре могуће усмерење са становишта делотворне критичке свести и критичке јавности. Аполитичност је сумрак политичког живота и политичке културе.
У чему се најбоље огледа аполитичност?
Она се очитује нарочито у слабијој излазности на изборе, у пасивности према политичкој прагматици и политичком свевлашћу. Кад грађанин своје елементарно право не види као форму утицаја на политички живот, онда је тешко и замислити да верује у актуелну политику као могућност остваривања оних вредности које би биле блиске његовом схватању и стварности и промена у њој. Зато је неопходно стално понављати да се политичка слобода управо зачиње превасходно тамо где грађани себе осећају суодговорним за политику заједнице и државе. Стога је данас, у модерним демократијама, незамислива стратегија приступања партијама без слободоумне партиципације грађанина.
Колико изборни систем утиче на пасивност грађана?
Атмосферу пасивности грађанина истраживачи изборног система виде у његовим последицама, у формама његовог успостављања. Неопходност промене изборног система очигледна је. Довољно је подсетити само на нека досадашња сагрешења, па да то буде јасно. Кад су избори полунепосредни или полупосредни, партије не само да сугеришу него бирају и намећу избор. А околност да преко осамдесет српских општина и градова, претежно неразвијених, немају своје посланике у републичком парламенту, може бити озбиљан разлог да се те средине осећају изоловане, да су препуштене својим невољама и да су удаљене од заступника својих интереса. Није много боља ситуација у којој није успостављена непосреднија веза бирача и посланика јер бирчи немају поуздано сазнање ни ко их представља јер их је уместо њих бирала страначка машинерија. Због тога се не остварује чвршћа веза између посланика и бирача. У ствари, грађани те посланике непосредно нису ни изабрали. То је највероватније разлог што се посланици понашају према грађанима отуђено и незаинтересовано, без проживљености са њиховим егистенцијалним и свакодневним проблемима.
Колико томе доприносе сами посланици?
Што је најгоре, посланици почесто своје мандате доживљавају као приватно власништво и заборављају да су овлашћени да обављају једну од најодговорнијих друштвених функција, да представљају и бране интересе грађана-бирача. Кад би то до краја схватили, то би био начин да се предупреди трговина мандатима, као и то да се накнадном памећу и партократским интересом не преиначује изборна воља грађана, што се и сада дешава на драстичан начин. По томе се види да је департизација била прича за изборе, док се освајала власт. А “уподобљавање” власти на локалу поприма форму политичког насиља и доводи у питање сам смисао избора. А то што је Парламент постао „проточни бојлер” извршне власти аргумент је више како се остварује неопходна подела власти. Апсолутна доминација извршне власти доводи у питање елементарну демократску делотворност и хармонију друштва и државе.
Поново се прича о изборима…
И у новим изборима који се наговештавају, највероватније ће поново бити присутни и конвертити и пребези и прелетачи, који увек чекају победнике да им се придруже. Освајање власти, као и досада, може се очекивати као лов на неистомишљенике, који ће се представљати не само као непријатељи режима него као непријатељи народа. А без „непријатеља“ се изгледа не може извршити политичка хомогенизација, која је као комунистички изум, овде, усавршена до апсурда. Што је најгоре, ако се то понови, не ради се о политичкој археологији већ о политичкој зоологији. А грађани који данас проживљавају суморне дане са жестоком апатијом, изгубљеном надом и великим страхом можда ће нас изненадити ако се одлуче да слободно изаберу своје најбоље представнике као веродостојне изабранике за своје грађанско постојање.
Насиље и демонстрација мржње, охолости, безобразлука, простаклука, данас су друштвено пожељни. Да ли смо као друштво морално пропали и због чега?
Из недавне прошлости наследили смо фигуру непријатеља и говор мржње. У оптицају су не тако давно биле “јаке” речи попут: “издајник”, “страни плаћеник”, “најамник”, “непријатељ”. Тако је ауторитарни режим сатанизовао опозицију, која је по њима нудила “хаос и насиље”. Када се све то понавља и сада, у питању је опасна дијагноза. Друштво у транзицији које није успоставило нову лествицу вредности и критичку јавност има и превише мутног талога из кога ниче и вулгарна пропаганда и стил екстремистичке комуникације. Стара матрица глувонеме комуникације и даље снажно функционише. Неистомишљеници се поново претварају у сагрешитеље које треба ућуткати и провући кроз блато. Тај говор ућуткавања претходних носилаца власти одаје ментално стање кобајаги политичке елите. Странчарење је попримило форму драстичне нетолеранције и бруталне освете. Освета је добила малтене право грађанства! Уместо распри, из страначких бусија “пуца” се у стилу – ко ће кога више унизити! То није нормалан говор јер га заглушују плотуни прејаких речи прожетих мрзилачким афектима. Ту нема ни размишљања ни сумње ни дилема. У том искључивом говору надмоћно владају и епитети и етикете. Штавише, постоје прави специјалисти и специјалци за етикетирање и дисквалификацију у самом Парламенту. Кад не постоји аргументација пљуште етикете и дисквалификације. Доминира прво лице множине.
Шта се иза тога крије?
Иза тог неодређеног“ми”, не крије се ништа друго до идолопоклоничка верност својој странци и вођи. Сигурно је, међутим, да иза њих не стоје личности ни критичко становиште. Ко није пратио рад нашег парламента преко телевизије није био у прилици да се обавести о томе у каквој се атмосфери обављају расправе народних представника. Ко је имао задовољство да то превиди пропустио је прилику да се увери како се остварује већински партијски механизам и како изгледа брутално надгорњавање над опозиционом мањином. Њихово присуство на јавној сцени постаје трајно стање обезвређивања и понижавања. У томе се иде до бескруполозности и до изгубљене мере и у вербалном насиљу и у простачким поступцима и параноидним понашањима. Колико им се пружи прилика и опозициони изабраници не остају дужни. Уместо напредни да саслушају какве-такве примедбе и сугестије оних који другачије мисле, они их дочекују салвом добацивања и неподношљивим хуком негодовања. У тој халабуци и општој пометњи нико није невин; сви су изван бонтона који би се подразумевао тамо где се очекује елементарна пристојност, да и не говоримо о политичкој култури, које нема ни у наговештајима. Нема, па нема. Ту нема морала ни у траговима.
Савремени облици комуникације дају могућност свакодневних и честих контаката међу људима. Међутим, стиче се утисак да је комуникација уоркос томе сиромашна и да се људи све више отуђују, па су уз стотине и хиљаде фејсбук пријатеља углавном сами са својим лап топовима, таблетима, телефонима. Ствара ли се тако и неспоразум у пољу вредности?
Често се заборавља да визуелну културу прати драстична манипулација и репресија. Она покорава не само свесни већ и инстинктивно – емотивни део бића. На тај начин, осећања, мишљења, веровања и понашања губе изворна својства слободне и креативне личности. Могућности слободног избора, критичког става, осмишљене селекције и адекватне перцепције озбиљно су порекнуте у овој комуникацији. Заједнички именитељ ове културе за све, али не и за сваког чини да јој више одговара симулација завођења него отрежњујућа сазнања и креативна имагинација. Ту настаје и одлучујући неспоразум у пољу вредности.
Губи ли се на тај начин и веза са реалношћу?
Ухваћена у мрежу комерцијалног и техницистичког варварства, ова култура остаје далеко од човекове самореализације, судбинских питања и од структуралних друштвених промена. Њој је ближа митологија свакодневља и модели псеудоимагинарног живота него сусрет са реалношћу, истином и лепотом. Провалу несвесног и митолошког у све слојеве ове културе требало би видети као природан одговор на охлађени и обезличени техницистички свет, који је у највећој мери омогућио посредовану комуникацију, у којој се не разликује битно од небитног.
Да ли уз технолошке напретке правимо и кораке који човека удаљују од човека?
Опсесивна везивања свих који су се уплели у врзино коло дигитализоване културе учинила су да они тешко могу да прате и успостављају било какав критички отпор. Они не могу да се приближе осећајном и креативном ослобађању својих жеља. Суштински гледано, они и не могу да задовоље радозналост коју медији стимулишу, па отуда и не могу да успоставе индивидуалне вредности. У сваком случају, не могу технологије да замене међузависност људске комуникације, сусрет човека са човеком. А без тога, нема аутентичних човекових преображаја. Нове информатичке технологије, интернет и мобилна телефонија, извршиле су пресудан утицај на интересовања долазећих генерација. Живот у мрежи добија већу вредност од свакодневног живота. А у време наше транзиције увелико се разбашкарио фолклорни примитивизам затвореног друштва. Примат је задобила тривијална естрада, која је постала прибежиште вулгарног кича и таблоидног тржишта. Сензационализам, популизам и конзумеризам подилазе свету ниског укуса и елементарној неписмености. Естрада, лишена и етике и естетике, надмоћно влада.
Где је место књизи данас и уопште култури?
Деловало је шокантно да су на самиту у Давосу, 2008, футуролози предвидели ишчезавање књиге током наредних петнаестак година. Данас је пасионирани читалац и заљубљеник у читалачка задовољства у изразитој мањини. Кад од сто људи у Европи само троје има навику читања, то више никога не изненађује. И у нашој средини дошло је до изразите кризе читања. Многобројне су околности утицале на такво стање ствари. Породица као микросоцијална институција, која више није колевка личности, најчешће осиромашена, непрестано се помиње као виновник за читалачку апстиненцију. Међутим, често се заборавља да су снажни ветрови друштвене кризе пореметили и социјализацију и индивидуализацију њених чланова. У поремећеној породичној атмосфери, младеж није ни могла доживети значајније читалачке подстицаје и заволети чин читања.Телевизија постаје господар слободног времена сиромашног света. Зато би се већ данас с лакоћом могла утврдити корелација између материјалног сиромаштва породице и њене духовне суше.
Каква је улога школе у томе?
Кривце за нечитање ваљало би тражити и ван породице. Школа је најчешће књижевност редуковала на дајџест форму, често и на неприкладно посредовање наставника. Тешко је рећи да ли је младима тежи сусрет са класичном или савременом литературом. Ближа сензибилету младих, савремена књижевност није довољно заступљена, а она би својом динамичношћу и модерношћу била подстицајнија од архаичног и класичног писма. Био би то пут да се лагодније уђе у свет књижевних чаролија. Преголемо заступљена лектира, која притом није осавремењена, доживљава се као наметнуто штиво и као део школског морања. И безграничне досаде. Читање као принуда и као досада делује непомирљиво са читалачким задовољством. Без радозналости да упознају пишчеву стваралачку имагинацију, школарци призивају у помоћ интернет, највише стога да би задовољили школске обавезе. Они јеноставно нису створили навику да читају. Зато и јесу далеко од културе читања. Ако понешто и прочитају, сматра се да је то претежно популарна литература-научна фантастика, интриге о познатим, модни и крими садржаји. Све је то далеко од усвајања аутентичних вредности и формирања рафинираног укуса. Отуда толико сиромаштво у изражавању, наглашена оскудност језичке културе и мишљење без јасне и осмишљене реченице. Најприсутније су недовршене реченице, у којима се често више разграђује комунукација него што се остварује.Такве до краја оскудне реченице су и без слуха и без духа и без смисла.
Има ли бар нечег охрабрујућег?
Београдски Сајам књига охрабрује и поколебану вољу оних које је књига преображавала и култивисала. Ето, постоји место масовног сусрета радозналог света, који је другачији од мноштва приврженика звезда фолклорног неба и заљубљеника у умрежене јутјубове и примитивизам ријалити формата. Читаоцима је на овој београдској и међународној смотри књижевног твораштва пружена прилика да се сретну са љубитељима књиге, са омиљеним писцима, али и да завире шта се у нас и у свету објављује. Ма колико били сиромашни књигољупци неће изостати ни куповина раније непрочитаних, али и нових издања. Доиста, највише је оних радозналаца, који ће се вратити празних руку. А књига има толико да је неизвесно хоће ли бити и прочитане. То је парадокс и књиге и њеног читања.
Шта је узрок кризе читања?
Најближи су ваљаном одговору они истраживачи, који су покушали да проникну у драму савременог људског постојања, у коме човек остаје „без значења“, без смисла, а књига престаје да буде „кључ духа“. Логичан је тада закључак да не постоји само криза књиге него и криза човека. Књига ће, свакако, усавршавати и своје комуникативне могућности, али то не значи да неће и даље доживљавати кризу. „Можда ће она еволуирати у својим саставним деловима, можда јој странице више неће бити од папира. Али, остаће оно што јесте.“ Тако казује Умберто Еко у разговору са Жан-Клод Каријером у спису „Не надајте се да ћете се решити књига“.
Делите ли и ви то мишљење?
Тешко је прихватити мишљење да је књига „реликт прошлости“ и да ће нестати. Генерације које долазе окрећу леђа цивилизацији књиге. Долази до убрзане смене цивилизацијских матрица. Промене су неминовне. Језик живота све више се умрежује у нове технологије. Све ово делује као безнадежни диктат судбине. Ипак, верујем да је књига – незаменљива! Она је константа вредности и енергија слободе. Поред свих промена и глобализације, савремени свет, ипак, није остао без сазнања да су у књизи садржани трезори мудрости, лепоте и истине. Зато се може рећи да без књиге нема целовитијег откривања човекове суштине, његове сложености и његовог тоталитета.
Поједини бошњачки “интелетуалци” Иву Андрића упоредили су са Адолфом Хитлером, Његош је непожељан међу Црногорцима… Шта се то догађа? Да ли је поремећен систем вредности, успостављен нов вредносни систем у коме влада правило, најпростије речено “што си гори, то си бољи”?
У вредновању свега што је било и што јесте нема места изненађењима. Увек су присутније предрасуде него истинско знање. Не знам да ли је заборављено како је Мурат Шабановић мацолом разбио бисту Ива Андрића у Вишеграду? Не знам да ли се још памти да је целокупну Нобелову награду Андрић подарио библотекама у БиХ? Мени заиста делује шокантно да се тако значајно литерарно име упоређује са Хитлером, баш као што ме је чудило накнадно тумачење стваралаштва Његоша и Мажуранића. На ових дана актуализовано питање о Андрићевом наводном сагрешењу и антимуслиманству одговарам и с мало уздржаности јер нисам читао спис „Андрићевство“ Русмира Мехмутћехајића, па би било некоректно да о његовом казивању и било што кажем. Ипак, пошто књижевност видим као најслободнији вид стваралачког бивствовања, мени су неприхватљива тумачења која долазе из вануметничке сфере, било да је идеолошка или политичка. Рецепција књижевног дела се на тај начин деградира на раван која није примерена уметности као аутономном и слободном чину.
Није ли то прави пример сукоба уметности и политике?
Уметност и политика у сталном су сукобу. Њихове су суштине непомирљиве. У сваком покушају да се одреди врста тог сукоба мешају се и различити критеријуми – естетски, етички, идеолошки и политички. Ту су увек настајали неспоразуми. Разумљиво је да различите аргументације имају веома неподударан смисао. Зато свођење аргументације, различите по нивоу и врсти,на исту раван, најчешће вануметничку, није само методолошко питање, већ представља ограничавање стваралаштва, незамисливог без субјективног израза и стваралачке индивидуалности. Нема ништа погрешније него тумачењем редуковати уметничко дело на до краја рационалан план. Идеја коју оживљава уметничко дело није никада идентична са идејом у логичко – рационалном, историјском и политичком смислу. И поред тога, уметничко дело може постати жртва политичког начина мишљења.
Откуд политизација уметности?
Такозвана политизација уметности, јавља се у оном стваралаштву које је лишено постојаног и кохерентног уметничког становишта. Могло би се рећи да уметност опстаје у царству метафора и имагинарног света, а политика, као „игра за моћ“, у смртно озбиљној стварности. Ту није реч само о погрешном тумачењу уметничког дела већ и поништавању његове стваралачке самосталности и посебности. Њихови језици, битно другачији, разилазе се до те мере да је тешко и замислити да о истом говоре на исти начин. А већ само то је довољно за постојање драматичних неспоразума.
Ко су ауторитети данашње генерације и да ли то указује на морално посрнуће друштва?
Не желим да говорим о младима који су пристали на систем вредности потрошачког, малограђанског и таблоидног друштва. Нажалост, за њих су узори учесници ријалити програма – старлете, спонзоруше, моделсице, клаберке и све оне особе чије својство није таленат и вредности. Како је већ речено, то је ничим заслужена медијска формација. А за њихово присуство заслужни су медији без вредносних критеријума али са тржишном оријентацијом. Логиком потрошачког друштва појављују се и троше се као свака роба на тржишту, посебно на тржишту таштине. У ријалити програмима учествују анонимуси и колико-толико познате особе са ближим одређењем тзв. ВИП (very important person). По томе што су се нашли у Великом брату,Сурвајверу, Фарми или Паровима, а тамо су се нашли да изађу из анонимности или да приграбе још мало славе или мало више новца, они опстају у мрежама конзумеризма и потрошачке културе са изразитим робним карактером, са ближим одређењем целетоид. Није случајно речено да су то “инстант” звезде и таблоидне персоне. Оне су далеко од пристојности и култивисаности, а у лакоћи површног и вулгарног представљања, таштина им је надмоћнија од стида, стила и разума. Ту је најочигледније морално посрнуће и катастрофа вредносног система.
Шта можете рећи о оним другачијим, који нису пристали на савршену адаптацију с таквим друштвом и таквом лествицом вредности?
Реч је о младима који су покушали да мењају застарело идеолошко друштво и то непристајањем и бунтом. Да подсетим: бунт генерације младих почео је и пре протеста грађана због изборне крађе 96-97.године. Међу њима су се највише истицали београдски студенти. Успели су да смене и ректора, који није схватио да је природно да се придружи својим студентима, а не репресивној и аутократској власти. Побуњени студенти нису се само залагали за аутономију универзитета и његово креативно успостављане, већ и за промене које би водиле ка демократском свету и новој лествици вредности. Београд је био окренут свету. И био је свет. Студенти су устали против владајућег поретка 1991, 1992. 1993,1996,1999. године. А 96-97, њихов се протест претворио у значајно политичко збивање и социокултурни покрет. По својој масовности, снази противљења и оригиналности бунта, они су понајвише померили политичку заједницу из идеолошког сумрака и наговестили стратегију модернитета. Побуњени интелектуалци с универзитета отварали су зарђала политичка врата и разобличавали бескруполозну власт. Представљаили су најсвежији извор грађанског протеста. Грађанској непослушности дали су уметнички тоналитет. А онда им је постављена клопка. У њу се стропоштала њихова набујала, али и олако потрошена енергија. Захуктала моћ претворила се у крхку немоћ. Згасли су и њхови знакови непристајања, њихова побуна, као плес вилиног коњица. Данас се, нажалост, студентски активизам свео на утилитарне и прагматске интересе везане за испитне рокове!
Колико су студенти, посебно они талентовани мотивисани?
Што је најгоре, таленти као најбитнија претпоставка за стваралаштво и развој друштва нису подржани, нису охрабрени, нису мотивисани. Таленат”иде” са сензибилним бићем, са индивидуалношћу која често није од чврсте “грађе”. Тако се и дешава да несхваћена креативност једоставно усахне. Екстремни неред-хаос и насиље, као друштвена аномија – неповољно делују и на обдарене у свим областима стваралаштва. Лав Толстој је запазио да се и највећи губе у нереду. Не вреди ништа таленат и знање појединца у друштву које не подржава вредности. А држава која не пригрли таленте не заслужује ни да их има. Ако то не схватимо нећемо разумети колике су могућности које нисмо подржали, које смо, вероватно, заувек изгубили.
Да ли је то један од разлога одласка младих кадрова из земље?
Данас не престајемо да говоримо о “одливу мозгова”. Одласци се настављају и то без изгледа да се зауставе. Не постоје подаци колико је десетина хиљада школованих напустило земљу. Зар и то не говори довољно о нашој свеопштој расејаности и изгубљености? Још 1988. године, када друштвена криза није имала замах деведесетих и данашње последице, у анкети спроведеној у првом разреду Математичке гимназије у Београду, од тридесет два ученика двадесет шест је већ тада видело своју будућност ван граница земље у којој су се школовали. Нису видели могућност да се овде развијају и своје знање реализују адекватно.
Може ли се то назвати стратегијом спасавања?
Многи су спаковали полупразне кофере и отишли јер нису хтели да прихвате национал-шовинистичка оргијања и политичке хорор-саге. Све што им је преостало могло би се означити стратегијом индивидуалног спасавања, која ни корак није далеко од пуког преживљавања, али веома удаљена од рада на себи и на свом усавршавању. И преостали, тешко ће пристати да остану у земљи изразите стагнације у којој им је приређено време без перспективе. Део тог ужаса антиципирао је Борис Дежуловић кад је изјавио да ће родитељи бити сретни ако им ћерке са завршеним факултетима успеју да раде као собарице у европским хотелима. Ако је то њихова перспектива, онда перспективе и нема. Било би неправедно не поменути да су се многима који су отпутовали остварили животни и професионални снови. Ту се најчешће ради о одласцима, али без повратка.
Одлив мозгова се наставља. Због чега?
И ево, стигосмо до 2017. године. Наша прича о одласцима никако да се оконча. Поводом Међународног дана младих сазнајемо како у Србији свака друга активна млада особа нема посао, да их 80 одсто живе с родитељима, док их 70 одсто жели да оде из земље. Сазнајемо, такође, да сваке за САД и Канаду испратимо 40 одсто студената који заврше београдски Електротехнички факултет. За њихов актуелни одлазак разлоге треба видети у немогућности да се овде потврде. У екстремном сиромаштву, економској оскудици и неоствареној социјалној мобилности требало тражити разлоге за масовне одласке. О томе како се глупљи и необразованији с лакоћом запошљавају, ако су присталице или чланови владајуће партије не вреди ни говорити јер је то добило размере необуздане стихије, која се коси и с правичношћу и с моралом. На тај начин, доведена су у питање елементарна људска права. Као затворено, српско друштво које се споро мења, остало је затворено за стварање друштвених претпоставки за креирање адекватног амбијента за живот и успеће младих. Недавно нам је стигла информација да смо други у свету по одливу мозгова! На путу до какве-такве Европе, без креативног потенцијала младих, слаби су изгледи да се направи и корак до одрживог друштва.
Како оцењујете наше друштво данас, колико је оно аномично?
Ако је хаос, насиље и безакоње наше ближе одређење, онда смо школски пример аномичног друштва. Политичка глувоћа постаје овде хронична болест, стално стање политичког самозаборава. Све што би се морало урадити одмах безразложно се одлаже. Заборавила се мудрост Николе Пашића: у политици учини данас оно што мораш сутра! Одлагањем се девалвира снага политичке одлуке и смисао међународне обавезе. А онда се под притиском, у изнудици, вуку најгори потези. Пример за то је и хашка рашомонијада. Лакоћа веровања да ће се демократска „опција“ успоставити као природна последица промењене аутократске политике показала је своју кратковидост из једноставног разлога што није сигурно да је бројност демократски усмерених грађана доминантна. Инерцији су допринеле и изразите слабости политичке воље и трули компромиси полтичке елите. И кад би били на трагу политичке рационалности, која је одавно озбиљно поремећена ускостраначким интересима, остаје као нерешива невоља – склоност превари актера политичке сцене.
Може ли се тај проблем решити и на који начин?
Тај се проблем не може лако решити јер се политичка пропаганда непрестано појављује као превара. Она има континуитет од монистичког система до данашњег кобајаги плурализма. У јавности је присутнија трач – партија него истина о стварности. Свеприсутна је лажоманија као апсурдна страст. Из такве распамећености увелико су се породила, али и удомила, лажна обећања. Јавна сцена је отрована мржњом. Тако се и стигло до ситуације у којој и мржња и превара постају малтене део нормалног стања политичких наговора. А овде се изгубила граница између лажи и истине. Можда се већ може говорити о укорењеној мрзотворачкој и преварантској навици. А она нас удаљава од нормалног и слободног друштва у чијим је темељима истина. Сваки монопол над истином ствара могућности за устоличење лажи. И зато што овде истина и слобода не иду заједно могућа је владавина лажи.
Где је излаз из те кризе, кризе идентитета и кризе морала?
Нема изласка из кризе без нашег суочавања са истином, без њеног обзнањивања. Да се овде живот није одвијао тако дуго у одсуству истине не би се могле догодити оволике апсурдне трагедије, оволико беспримерног злочина. У конфузној и произвољној политичкој јавности, нису створене елементарне претпоставке за политичко самоодређење грађанина. Штавише, у њој долази до његовог непрестаног слуђивања. На јавној сцени су најприсутније прљаве страсти и искључивост просуђивања. То подразумева сопствену „непогрешивост“ и лакоћу оспоравања „неприхватљивих“ неистомишљеника. У тој искључивости садржана је безобзирност до суровости и успостављање „фронтова“ са незаобилазним „ми“ -“они“.
Шта откривају ти „фронтови“?
Ти „фронтови“, на којима се непрестано пуца, откривају неспособност оцењивања политичке стварности и немоћ њених оцењивача да се покушају уздићи изнад себељубства и пристрасности. Уместо слободне и критичке мисли, постоји ритуал обезвређивања. Из такве позиције, изрицање критичких „судова“ највише личи на неопозиве пресуде. Страначка пристрасност и прагматска ускост распаљују политичке страсти и никад не воде промишљеном прочишћавању конзервативног стања. Жестоке страсти и велике заблуде иду заједно. Узавреле страсти од човека праве чудовишта. А тамо где су блокиране „способности просуђивања“ створене су могућности за владавину и страсти и илузија и заслепљености. Ту се удомљује опасна некритичност која често иде до фанатизације, до изобличавања перцепције реалности, до крајности аутизма. Тада слике у огледалу имају чаробну моћ улепшавања. Тамо се жеље обликују као кобајаги стварност.
Губи ли се тиме веза с истином?
Пошто је питање истине питање свих питања, неопходно је умаћи релативизму у њеном тумачењу и неном обзнањивању. О истини се неће питати морално неосетљива, ментално и психолошки утрнула бића каквих је највише. Ко се не пита о истини, ко није у сумњи и преиспитивању, тај никада и неће стићи до ње. Истине делују као будилници тамо где постоји истинољубиви слух и критички дух. Ти будилници могу да уплаше и окореле преваранте и криминалце али и успаване малограђане. Људи који живе у лажима могу изгубити способност да живе са истином. Њима је најближи наш менталитетски обичај-прикривања или одлагања истине. Не зна се која је погубнија солуција. А оне су неспојиве и веома удаљене од оне Платонове: „Целим својим бићем треба ићи ка истини.“ Штавише, удаљавање од истине постала је наша трајна навика. Окаснелим истинама остаје да непрестано подсећају на живот као превару. И оне су далеко од трагања за истином у коме би дошло до сусрета разума и савести, истинољубља и критичке свести. А то да ли ће истина бити темељна вредност стварности и човековог свакодневља највише зависи од човекове слободе и слободног друштва. Слобода и истина иду заједно. Ако нема слободе, онда нема ни истине. А што се тиче и слободе и истине наше друштво не стоји најбоље.
У свему томе, где је српска интелектуална елита?
Српска интелектуална елита је у кошмару, умртвљена. Ако је и има, она је малобројна, невидљива, на друштвеној маргини, на Твитеру. У сваком случају, неопходно је показати како је уморена или како је постала уморна. Или како је без битнијег утицаја на структуралне промене у друштву; данас је небитнија него што је била недавно бар у отпору према екстремизму, мржњи, баналности и самодеградацији. Највећи проблем је био и остао што је средњи слој, претпоставка за сваку суштинску промену друштва, девастиран. Без његовог снажног усправљања и динамичког присуства загарантована је стагнација, па и регресија друштва. А такозвани елитизам новокомпонованих интелектуалаца делује и хуморно и карикатурално. Многи од њих су се домогли високостатусних диплома, сумњивих доктората и важних друштвених положаја. Што је најгоре, ову „елиту” одређује понајвише политички статус, а не интелектуалне и творачке вредности. Стога није необично што и сада нову квазиелиту чине брзопотезни богаташи, врх партијских номенклатура и новокомпонована естрада. Непрестана страначка увезаност интелектуалних зависника од политике и интелектуална аутономија не иду заједно. Зависници од прагматске политике следили су пут од идеолошке подобности, демагошког популизма и лакомислене естраде. У веселој естради губе се својства изузетности као и стваралачки ауторитет. Пактирати са онима који имају политичку моћ и новац – и то само због тога – то је истовремено значило немати критички однос према друштву и продубљивати кризу свих вредности.
Због чега посустаје српска интелигенција?
Људи од знања и памети заиста су посустали. Један од разлога је: карактер српске интелигенције, као што је запазио Десимир Тошић, у великој мери одређен је чињеницом да она није формирана независно од државе, као интелигенција Западне Европе. Њена зависност од државе присутна је до данашњег дана. Ту би требало тражити одговоре за поданички менталитет овог друштвеног слоја. Њему је било важније мишљење власти него интелектуалног „еснафа“. Менталитет „поштене интелигенције“ из комунистичких времена – оставио је своје трагове. Интелигенција је била „поштена“, ако је беспоговорно следила налоге власти.
Шта се догодило са онима који су нису уклопили?
Они који се сада нису приклонили новој власти животаре са осећањем апатије, губитништва, огорчености, резигнације и депресије. Коначно, веома је сужен медијски простор за изјашњавање о свему друштвено релевантном. Јавна дебата и критичка јавност доживели су потпуни дебакл.
Колико интелекталци од интегритета могу да утичу на политику?
У друштву у коме празнина одзвања личном и неограниченом влашћу, безакоњем и демагогијом, тешко је поверовати да интелектуалци од интегритета могу на било који начин утицати на актуелне политичке процесе, утолико пре што релевантне институције или не постоје или нису аутономне. Политика је доживела естрадизацију, па је као политичка естрада и постала најближа естради – кич забаве и разоноде. Ове две естраде блиске су по симулацији и практиковању примитивизма и најнижег укуса. У толиком су сродству да постоји опасност од инцеста. Јавно мњење је далеко и од поузданих сазнања и од критичког мишљења. У овом тренутку, власт је безмало загосподарила свим медијима за масовно општење јер се помоћу њих безбедно влада. Зато су готово невидљиви они који би палили светло у помрчини наше стварности.
Стиче се утисак да су у свему томе пострадали и породица и традиционални системи вредности?
Наша породица је и пре недавне ураганске кризе личила на старо и трошно здање које је било већ склоно паду. То се, у ствари, и догодило. Урушавање је било неизбежно. Снажни ветрови друштвеног невремена у нас урушили су породичну равнотежу. Конфузија у породичној лествици вредности пореметила је животни стил и оспорила успостављање индивидуалног и друштвеног идентитета. Породицу преплављују тескоба, безнађе, апатија, стрес и страх. Прате је изгубљено самопоуздање њених чланова. Као и друштво у целини, талас насиља запљуснуо је и породицу.
Колико удела у томе има сукоб генерација?
Компјутерска генерација тешко се мири с формалним ауторитетима и традиционалним методама преношења знања. Тако се и догодило да школу одређује искуство модерне, а похађају је школарци који су већ стигли до постмодерне. Они су увелико овладали новим технологијама општења и све мање су заинтересовани за цивилизацију књиге. За долазеће генерације постала је важнија медијска индоктринација и генерацијска идентификација него утицај родитеља. Чини се да је породица све мање колевка личности. Ту се, између осталог, догодио и „сукоб“ генерација, разилажење родитеља и деце у прихватању вредности. А невоље у постмодернизацији школе готово су нерешиве јер је дошло до расула трајних вредности, осмишљених идеја и препознатљивих идеала. Што је најгоре, у нашој породици није се обликовао концепт животног стила као модерни образац културе. Кад нема стабилне друштвене заједнице нема ни стабилне породице ни њених цивилизацијских темеља.
Шта утиче на слободан избор животног стила?
Свакако да на то утиче друштвени положај породице и то од начина облачења до начина коришћења слободног времена и култивисаног узрастања. Тако, по мишљењу социолога, најнижем друштвеном слоју недостаје самосталност у избору животног стила. Индустрија масовног слободног времена намеће обрасце одмора, разоноде и развитка личности. Идентитети заједнице и идентитети појединца уплели су се у културу масовног потрошачког друштва. Блештави гламур и екстремно сиромаштво удомљују се у друштвеној микрозаједници, у породици. Те крајности опстају у потпуној несагласности.
Како смо дошли у ситуацију поремећеног система вредности и моралног колапса?
Од деведесетих година прошлог века друштво у Србији опстајала је у атмосфери оловних притисака кризе коју су пратили митотворни нациоалистички делиријуми са жестоким популизмом. Просташтво провинцијске периферије стигло је до великих градова, угрозило крхки урбанитет. Трапавим кораком умарширао је рурални, фолклорни “дух” у свакодневље. А у естетици свакодневља доминирао је вулгарни кич и мржња. Градови су личили на похабану кабаницу на којој није сијало ниједно дугме. Промењена је социографска, културолошка и психолошка слика сваке средине. Преовлађивали су метеж и ружноћа, јефтина обиљележја и грдно мување. Био је то лов у мутном. Живот је пулсирао на најелементарнијем нивоу, почињао је од нуле. Црна и сива боја политике прекрила је разнобојност живота. У ствари, играла се само једна игра, политичка, прожета насиљем, злочином и криминалом. Култура се хранила горким плодовима антиелитизма. Он је, уствари, подупирао аутократску владавину и прекид дијалога са светом. Зна се – кад култура постане инструмент или жртва било које политике, нестају њена аутономија и њена слобода.
Да ли је све ово што нам се дешава последица у вакуума у који нас је довела транцизија?
Санкције су биле посебна невоља. Оне су једноставно неспојиве с вредностима културе, јер нема културе без слободе. О томе није водио рачуна ни свет који је кротио српску политику. Укинути легендарне јунаке Волта Дизнија, без којих је незамисливо детињство, била је велика грешка чувара светског поретка, који су на тај начин хтели да истерају овдашњу децу из века стрипа и планетарне цивилизације. Не знам ко је у томе могао да види заштиту мира, демократије и слободе. То помињем јер је у нас присутнија култура заборава него култура памћења. Данас још живимо у култури у којој нас непрекидно прогања застарела свест и менталитет затвореног друштва. Ту су невоље транзиције која никако да успостави лествицу вредности. Новокомпоновано просташтво и даље одсликава победу културног сиромаштва и конфузију вредности. Седамдесет одсто функционално неписмених у Србији застрашујући је аргумент. То је доказ о овдашњој егзистенцијалној драми, а не о томе да је могуће реализовати осмишљен културни образац и успоставити медијску сферу. Довољно је поменути традиционализам, ауторитарни менталитет, предрасуде и старе парадигме комуникације па да се схвати колико је овај простор далеко од “коефицијента” савремености.
Да ли плаћамо цех глобализацији?
Кад се у глобализацији успостављају светски стандарди јер је свет „глобално село“, кад се технолошки прогрес појављује као снажна полуга човековог успећа, онда се она тешко може оспоравати. Ако би се глобализацијом поништавале специфичности националних држава, националних култура и културни идентитет, националне и културне разлике, традиционалне вредности, онда би се већ могло говорити о њеним непожељним учинцима. Еколошки проблем и недостатак еколошке свести постају планетарна невоља. Брзо се заборавило упозорење Римског клуба из 1968. године да планета – Земља постаје опасна за људски живот.
Да ли је постала опасна?
Створена је цивилизација отпада и ђубришта. Шире се незаустављиво границе међународног криминала и тероризма. Културне вредности, најприсутније, немају креативни потенцијал који може да прекорачи државне и национлне границе. Стога су у великој су мери спорне. Слобода, правда, једнакост (раса, полова, вера), мир намећу и природу вредновања. И веровања. У томе се може препознати свако људско биће, а да се не угрози ни разлика ни различитост. Зато не би требало да постоји непомирљива несагласност између индивидуалних, групних и националних вредности. Партикуларизам – који се позива на нацију, класу и расу – нема раван мишљења у коме се брани индивидуалитет и тоталитет.
Слажете ли се с констатацијом да се свему што долази са стране прилази с неком врстом идолопоклонства?
Да је према европском свету било и некритичког идолопоклонства – било га је. Да је било приземне имитације свега што долази са западне стране – било је. Да је било узалудних снова о европском рају – било их је. Да је било варљивих нада – било их је. Да је било неузвраћене љубави – било је. Да је било прљаве трговине са светским велесилама – било је. Али више од свега било је темељног неразумевања онога што чини суштину европских вредности, а односи се на људска права и освајање слобода. Ни Европа данас није оно што се нашло у нашим лакомисленим очекивањима.
Како видите Европу данас?
У њој су завладали тектонски поремећаји и то не само због изласка Велике Британије и због могућности нових излазака других држава већ и због тога што су и тамо присутне велике невоље: што због избегличке кризе, што због тероризма, што због пораста десничарског екстремизма и фашизма, што због посустајања демократије. Све то упућује на велику нестабилност и озбиљне поремећаје. Што је најгоре, нема поузданих носилаца промена, нема актера од формата који би зауставили европску стагнацију. Наравно, европске идеје не могу да се укорене у друштву које је склизнуло у ксенофобију, популизам и традицинализам. Европске идеје се компромитују и националистичком самодовољношћу и великом ароганцијом и малим знањем и паланачком инерцијом. Све то удаљава српску државу од европејства и егзистенције слободних људи са једнаким животним шансама, са оживотвореном равноправношћу и неотуђивим људским правима.
У чему се огледају проблеми глобалне неједнакости?
Често се глобализација везује за Нови светски поредак и мондијализам, који су идеолошки протумачени. А у политичкој конфронтацији малих и великих, сиромашних и богатих, нарочито после нестанка биполарности, амерички утицај доживљава се као непожељна американизација, која се изједначава са неадекватном и беспоговорном доминацијом. Ту и јесу најочигледнији проблеми глобалне неједнакости. Изразито неједнаке цивилизацијске, економске и културне могућности погодовале су појавама деструктивних и неумних политика великих и малих држава. Што се тиче судбине балканских држава постоји континуитет антицивилизациских тенденција. У сваком случају, спорни су процеси силовите и неумерене хомогенизације који воде до губитка различитости држава које су захваћене глобализацијом.
Колико тиме као народ губимо себе, свој идентитет?
У унисоној и једнодимензионалној хомогенизацији долази готово као законитост и као нужност до губитака аутентичног идентитета, до поништавања укорењености. Хомогенизација у масовној култури доводи до обезвређивања виших културних стандарда а посебно елитних вредности. Надмоћна стваралачка традиција Балкана не би смела да се превиди и процесима глобализације, што се већ увелико чини. То је велика неправда. И данас је делотворна. Платонову идеју да су за државни поредак, међусобне односе држава и управа „потребни, сем слободе, разум и пријатељство“ нису схватили ни господари светске заједнице. У тој заједници очигледно мултинационалне корпорације у великој мери контролишу и светске процесе глобализације а не воде рачуна о сиромашном свету.
Које проблеме отвара „пирамида богатства“?
Истраживачи су прогнозирали да ће само један одсто богатих у 2016. години држати око педесет одсто светског богатства, што би значило да ће богати бити још богатији, а преостали део светског становништва и кад не живи лошије него што је живео сада се морају силно намучити да остваре подношљив стил живљења. Тако „пирамида богатства“ доводи у питање односе богатих и сромашних и отвара не само проблеме одрживости економског система у процесима глобализације већ и целину друштвених, политичких и културних вредности, посебно моралних последица. Са тог становишта, ваљало би схватити немачког филозофа Слотердајка: ”Глобализација нас је све сувише брзо убацила у заједништво”. Свако заједништво је спорно ако подразумева било чије губитништво.“ Ако не делујемо сада, чини се да ће нам капитализам доћи главе“, пише Тери Иглтон у својој књизи „Зашто је Маркс био у праву“. Бојим се да је губитништво неизбежно! Зато се и за глобализацију може рећи исто што и за каптализам.
Дошли смо у апсурдну ситуацију да су потрошња, трка за профитом, неолиберализам учинили људе грамзивим, површним. Они робују свом физичком изгледу, новцу. Да ли је то филозофија егзистенције ка којој се тежи?
Тешко је рећи шта је за вредности егзистенције погубније или хирови неолибералног тржишта или прагматска кратковидост политике, политике без визије. Тенденције приземне политизације и још приземније комецијализације увелико су присутне и то у тренутку кад је свако вредовање готово на нултој тачки. А кад су најприсутније пристрасно политизоване вредности и комерцијализоване невредности – на прагу смо дебакла вредновања и примитивизма који је увелико на делу. Неповољна је околност и то што критика као „супер-его“ и културе и друштва најчешће не постоји. И кад постоји, изгледа да је њена најслабија тачка. Никада није успела да обезбеди своју аутономију нити методологију у вредновању. Њен „исход“ зна се унапред. Уместо да разбија некреативне схеме – сама их непотребно ствара. Зато она и не руши бреше конзервативизма, већ га подржава. Оболела од лакомислености, површности и равнодушности, та критика, у ствари, брани просечне и спорне вредности. Стога није необично што, уз материјално сиромаштво, нагон и културно сиромаштво доминирају у животном стилу свакодневља.
Не чини ли вам се да се у таквим околностима култура непрестано одлаже за боља времена?
То је велика грешка. У неизбежној трансформацији друштва, култура се не би смела одлагати „за касније“, за „срећна времена“. У слободној и критичкој јавности – у којој би превладавали плурализам гледишта, креативна дебата и слобода мишљења а јењавала испразна политичка реторика – дошло би се до успона вредности које би оспоравале владавину баналности, самодовољности и глупости.
Можемо ли да се уклопимо у савремене друштвене токове, а да не изгубимо себе?
Политичка глувоћа постаје овде хронична болест, стално стање политичког самозаборава. Све што би се морало урадити одмах безразложно се одлаже. Заборавила се мудрост Николе Пашића: у политици учини данас оно што мораш сутра! Одлагањем се девалвира снага политичке одлуке и смисао међународне обавезе. А онда се под притиском, у изнудици, вуку најгори потези. Инерцији су допринеле и изразите слабости политичке воље елите. И кад би били на трагу политичке рационалности, која је одавно озбиљно поремећена ускостраначким интересима, остаје као нерешива невоља – склоност превари актера политичке сцене.
На који начин се може решити тај проблем?
Тај се проблем не може лако решити јер се политичка пропаганда непрестано појављује као превара. Она има континуитет од монистичког система до данашњег кобајаги плурализма. У јавности је присутнија трач – партија него истина о стварности. Свеприсутна је лажоманија као апсурдна страст. Из такве распамећености увелико су се породила, али и удомила, лажна обећања. Економски димамизам и амбиције актуелне власти није коректно априори оспоравати. Извесна померања у променама су на помолу. Али и поред тога, јавна сцена је отрована мржњом. Најгоре је то што се овде се изгубила граница између лажи и истине. Можда се већ може говорити о укорењеној мрзотворачкој и преварантској политичкој навици. Све што се дешава у нашој свакодневној стварности актуализује питање: шта се збива с нашим грађанином? Има ли га уопште? Где су они који нису изашли на претходне изборе јер нису поверовали да их актуелна позиција и опозиција може адекватно представљати, још мање заступати њихова хтења и интересе. А њих је далеко највише. Више од гласача победничке и било које друге странке.
Да се ту можда не скривају грађани?
Ако их и тамо нема, то је свакако структурални проблем политичког живота заједнице и њене политичке културе. Тешко је рећи да ли је погубније кад у друштвеној стварности доминирају чврсти страначки ставови и догматска определења или несводљива, конфузна и противречна партијска прагматика. Догађа се, у таквом контексту, да ванстраначко мишљење – нити ко слуша нити прихвата. Кад се у јавности не води рачуна шта сви грађани мисле и шта желе – демократичност политичког живота начета је у својим темељима. Зато је неопходно стално понављати да се политичка слобода управо зачиње тамо где грађани себе осећају важним фактором за политику заједнице и државе. Стога је данас, у модерним демократијама, незамислива стратегија владајуће политике без слободоумне партиципације грађанина. У грађанину и знању се скрива кључ структуралних промена. То би био и најбољи начин уклапања у прогресивне светске токове.
