ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: НИКОЛА ПЕЈАКОВИЋ, РЕДИТЕЉ, ГЛУМАЦ И МУЗИЧАР: Православље је једна дубока истина, а ово је остало шала и комика

Свако ко је икада сабрао сва дела Емира Кустурице и добро прочитао њихове наслове, увидео је да су она савршен материјал за размишљања, па самим тим и за питања. Ова питања су инспирисана тим насловима, а они који ће на њих одговарати, толико су нас задужили да и сами заслужују најмање један филм или књигу са својим именом и презименом као насловом.

Данашњи саговорник „Искре“ на питања инспирисана насловима филмова и књига Емира Кустурице је редитељ, глумац и музичар Никола Пејаковић.

Реците нам један део истине о лажи!

 

Лаж је смртоносна. Лаж је од истине далеко као тама од светлости. Лаж је нож у срцу човековом. Лаж је толико одвратна да и ово колико сам писао о њој, ових пар редова, усмрдило ми је компјутер.

Да ли је ово јесен света или неко друго годишње доба?

 

Посветићемо се само делима. На јесен, лето или било кад.

Герника је бомбардовани град и истоимена Пикасова слика изгледа онако како изгледа. Шта бисте Ви насликали на слици која се зове Србија, а која је доживела судбину Гернике?

 

Не бих волио да Србију слика Пикасо, него неки добар човек. Србија је православна и само таква може да преживи. Уметност је слинави отпад усамљених душа, булажњење мусавих маминих синова и егоистичних татиних силеџија, ако није обожено, охристовљено.

Чије невесте долазе?

 

Ђавоље. И долазе и отићи ће, с Божијим допуштењем.

Да се сада налазите у бифеу Титаника, а знате судбину брода, шта бисте попили?

 

Не знам. Тешко питање, надам се да бих смогао снаге да достојанствено одем.

Сви се сећамо Доли Бел. За коју бисте личност Ви упитали данашње Србе да ли је се сећају?

 

Светог Саве.

Да ли је Отац на службеном путу или смо ми отпутовали од Њега?

 

Ми смо отпали од Њега. Отпали смо као задње барабе.

Да постоји Дом за вешање, шта бисте тамо вешали?

 

Шунке, кобасице, пеке.

Шта је српски сан?

 

Сан о небеској Србији. Оној бољој, паметнијој и стабилнијој. Србија има снаге, али не ако се бори за лажне идеје, за Југославију, за комунизам, за Европску Унију и остале шарене лаже.

Била једном једна земља – Како бисте Ви наставили или довршили причу која почиње овим речима?

…а онда је више није било. Крај света је постао почетак вечности, а претекли су само смирени.

Да ли је данас подземље тамо где треба да буде или се изместило?

 

Подземље је увек имало своја правила. Прави, отворени, криминал није добар, али лицемерје је горе, пуно горе. Морам да признам, да и поред најбоље воље, не могу бављење политиком да дефинишем као посао, као занат. То је скривени, јајарски лоповлук, у коме су сви, сви до једног, лицемери и лажови. Зато, прави лопови су господа, а ова стока која не силази с ТВ-а, не може тако да се назове.

Када бисте имали магични аутобус, где бисте се одвезли?

 

Кући.

Ако погледамо актуелне догађаје, ко је за Вас црна мачка, а ко бели мачор?

 

Немам појма, мени је све то исто. Немам фаворите, нити неког мрзим. Одрастао сам на англо-саксонској, про-западној културној матрици, европској, али, да се разумемо, и то неког не би требало да љути или чуди – увек ћу бити на страни Руса. Увек. Православље је једна дубока истина, а ово је остало шала и комика.

Који људи би за Вас представљали супериорну осморку српске интелигенције?

 

Не бих набрајао, али СПЦ, ако апстрахујемо грешне појединце, представља стуб наше нације и државе. У велике су висине наши песници и писци, сликари, композитори, уметници, бацили српско име. То је велико благо. Уз њих, било је неколико великих и храбрих ратника, генерала и пешадинаца. Њих ће, ако су веровали у Бога и служили своме Богу, вечност запамтити. Остало је бижутерија.

Живот је чудо! Због чега је то за Вас истина?

 

Живот је велика тајна за човека, а игра за Бога. Зато је чудо. Ми се чудом чудимо, а Бог нас, као неку несташну децу, воли, кори и усмерава.

 

Да ли је смрт културе непроверена гласина?

 

Та курва је одавно мртва, постоји само уметност.

 

Чека ли Србију, па и свет ишта осим сто јада?

 

Сто је јада, а једна је нада.

Чији завет нисмо испоштовали, а били смо дужни то учинити?

 

Имамо само један завет, а то је Косовски завет. То није само завет, то је принцип живота, то су речи мудрости. Могу се поједноставити, свести на ово: Не дај веру за вечеру. И зато нас свет не разуме, јер је њима та дилема неразумљива, код њих та дилема не постоји, они немају те речи у речнику, тај склоп им је непознат – код њих је нормално да се све продаје, па и вера.

Ко за писану реч представља оно што Марадона представља за фудбал?

 

Види, Марадони је боље да призна да је дао гол руком, пре него што пандркне, нека се исповеди на време, али јавно. Бог га држи на земљи, јер му даје шансу да се искупи, да проговори и каже истину. Али, не верујем, он је его манијак, мисли да је фудбал нешто важно, па се шепури. Треба да се покаје и извини људима. Ако то не уради, остаће мали.

У разговору са Богом, шта бисте га упитали?

 

Не разумеш питање.

Кога сматрате последњим херојем?

 

Монаси, монаси су једини хероји. Што се мене тиче…

На овом Млечном путу, међу толиким звездама, шта може променити један човек?

 

Пуно. Једна молитва, једна реч може да промени пуно. Један праведник вреди пуно, једна жртва вреди као васиона, један подвиг је велик као небо. То је оно што нам је Бог дао, слободу да будемо велики и мали, вредни или безвредни, пчеле или муве. Мало ли је?

Тагови: Емир Кустурица, На млијечном путу, Никола Пејаковић