Лауреат „Велике награде Иво Андрић“ за животно дело, Милован Данојлић, ексклузивно за „Искру“ говорио је о свом односу са великим нобеловцем и оном што је научио од њега.
Данојлић у интервјуу „Искри“ говори и о томе како је са 16 година побегао од куће и почео да пише, о дугом путу од непознатог писца до једног од оних по којима се данас препознаје српска књижевност, иако себе сматра маргиналцем, као и о путу од родних Ивановаца до Поатјеа где данас живи.
Веома конвенционалним језиком који је разумљив свима, Данојлић развејава наше илузије у вези са позицијом између Истока и Запада и говори о српској души као о нечему што је увек било велико, али је најчешће третирано као мало.
– Наша душа је отворена за цео свет, али цео свет није отворен према нама. Тај свет је у више махова показао необичну бахатост и насилничку ћуд, што је крунисано бомбардовањем крајем прошлог века. Ми то не смемо никада сметнути с ума. Ово никако не значи да морамо бити у систематском рату против Запада који је од нас вишеструко јачи, али треба држати до себе, до своје судбине, до своје истине и до свог осећања света . каже Данојлић.
Данојлић је говорио и о свом схватању патриотизма и тога зашто су важни корени које он са собом носи и развлачи између Србије и Француске.
– Веома сам окренут ономе што је наш живот, што је наша величина и можда наше проклетство. Човек не бира место где ће се родити, али дугује том месту све што зна, почев од језика, па до идентификације са онима који су нама претходили – са животима наших предака.
О свом бегу од политике, о Бродском, Емиру Кустурици, о ставовима великих западних књижевника чија је дела преводио, а кроз чију књижевност се назире и став који би био критички настројен према земљама из којих долазе, као и о много тога другог, можете чути у интервјуу.