ИНТЕРВЈУ „ИСКРЕ“: ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ, ПЕСНИК: На слици која се зове Србија насликао бих разрушену Телевизију у Таковској, и разрушен Генералштаб, и разрушен мост у Новом Саду

Свако ко је икада сабрао сва дела Емира Кустурице и добро прочитао њихове наслове, увидео је да су она савршен материјал за размишљања, па самим тим и за питања. Ова питања су инспирисана тим насловима, а они који ће на њих одговарати, толико су нас задужили да и сами заслужују најмање један филм или књигу са својим именом и презименом као насловом.

Данашњи саговорник „Искре“ на питања инспирисана насловима филмова и књига Емира Кустурице је песник Љубивоје Ршумовић.

Драги Милане, Твоја питања су невероватно инспиративна! Да бих тебе и твоје читаоце и гледаоце у то уверио, ја морам да позовем у помоћ, на мобу, мудре Сараднике сунца из Фазона и фора, као заштићене сведоке, да потврде то моје мишљење.

Реците нам један део истине о лажи!

* „Песник је лажов који увек говори истину!“ (Жан Кокто)

Да ли је ово јесен света или неко друго годишње доба?

* Ја нисам катастрофичар и више сам на страни Гандија који каже; „На свету има довољно за човекове потребе, али не и за његове похлепе“, него на страни Алберта Ајнштајна, који упозорава: „Свет неће упропастити они који чине зло, већ они који га настоје унапредити и они који не раде ништа!“

Герника је бомбардовани град и истоимена Пикасова слика изгледа онако како изгледа. Шта бисте Ви насликали на слици која се зове Србија, а која је доживела судбину Гернике?

* Насликао бих разрушену Телевизију у Таковској, и разрушен Генералштаб, и разрушен мост у Новом Саду, а испод слике бих потписао Радјарда Киплинга: „Шта вреди галопирати, ако се крећемо у погрешном правцу!“

Чије невесте долазе?

* Невесте, оних маминих синова који нису схватали озбиљно своје маме, а сада свекрве, које су читале Чарлса Дикенса, и звоцале им: „Двадесет година потребно је једној жени (а то сам ја), да од свог сина направи човека (а то си ти), а двадесет минута другој (а то је та твоја), да истог човека направи будалом, (зато обрати пажњу шта ти она ради)!“

Да се сада налазите у бифеу Титаника, а знате судбину брода, шта бисте попили?

* Попут Љубе Тадића, одрецитовао бих театрално Платоновог Сократа: „Час поласка ту је, и морамо поћи свако својим путем, ја да умрем, ви да живите. Шта је боље, једини Бог зна!“, са варљивом надом да ћу уместо кукуте попити аплауз.

Сви се сећамо Доли Бел. За коју бисте личност Ви упитали данашње Србе да ли је се сећају?

* Срби моји драги, знам из искуства да се не сећате Шарла де Гола, који је рекао: „Политику би требало ослободити политичара“, али бисте се морали сећати Светог Николаја Велимировића, и његових речи: „Не може нико бити добар Србин, а да пре свега није добар човек. Онај ко хоће да светли људима, мора сам бити светлост!“

Да ли је Отац на службеном путу или смо ми отпутовали од Њега?

* Догађа се и једна и друга опција, а зашто се догађа, то Бернард Шо прати, па извештава: „Кад би родитељи само могли да схвате колико су досадни рођеној деци!“

Да постоји Дом за вешање, шта бисте тамо вешали?

* Обесио бих једну паролу Фјодора Михајловича Достојевског, исписану јарко црвеном бојом, крупним словима: „Глупан, који је постао свестан да је глупан, није више глупан!“ Можда би и нама то помогло!

Шта је српски сан?

* Српски сан је да као народ демантујемо Аристотелову мисао: „Младост је лудост, коју може излечити једино старост“. Годинама се скањујемо да прилегнемо на посао и почнемо да производимо децу, да би ова општенародна огромно-већинска старост имала шта и кога да лечи!

Била једном једна земља – Како бисте Ви наставили или довршили причу која почиње овим речима?

* …на брдовитом Балкану, у којој је живео народ који је поверовао Емилу Золи, и самоуверено понављао његове речи: „Престали смо да верујемо у Бога, али не и у нашу сопствену бесмртност!“ И понављајући те речи, уз обилату помоћ комшија и светске заједнице, тај народ је изумро.

Да ли је данас подземље тамо где треба да буде или се изместило?

* Подземље нам се махом преселило у државне установе, на државне јасле, са упозоравајућим тенденцијама да нам се ускоро усели у наше куће, у наше фрижидере и најзад у наше главе. Можда су наше главе места где би одавно требало да буду, да бисмо после две и по хиљаде година доказали да Протагорина тврдња: „Човек је мера свих ствари!“ није аксиома, јер може бити истовремено и тачна и нетачна!

Када бисте имали магични аутобус, где бисте се одвезли?

* Укрцао бих у њега колеге песнике и повезао их, све по ладу да нас не познаду, на Златибор. Успут бисмо свратили у Таламбас на Слободној територији, затим у Породицу бистрих потока на Руднику, па у Дрвенград у Мокрој Гори, да бисмо се скрасили у Љубишу код Бобана Пећинара. Успут бисмо рецитовали стихове Душка Трифуновића „Одувек се на Балкану радило за стан и храну“ и „Сви ћемо ми једног дана код нашега Радована!“, да бисмо на крају, у хору, изговорили заклетву коју нам је оставио Рабиндранат Тагоре: „Ватру у песме, или песме у ватру!“

Ако погледамо актуелне догађаје, ко је за Вас црна мачка, а ко бели мачор?

* Три речи одређују овај мој одговор: „актуално“ – избори у Америци, „мачка“ –  Хилари, и „мачор“ – Трамп. Наравно, нити је Хилари нека мачка, а да је црна – црна је јер је изгубила, нити је Трамп неки мачор, мада добро глуми мачора. Бео је, јер је победник. Код нас је ствар компликованија, ми смо далтонисти, а треба и да се држимо речи нашег филозофа Боже Кнежевића: „Глупост је тражити у свему смисао!“

Који људи би за Вас представљали супериорну осморку српске интелигенције?

* Осам пута ТЕСЛА. На лукаво питање америчких новинара, пошто је син православног свештеника, да ли има Бога, Тесла је одговорио још лукавије: „У Васиони постоји неко језгро откуда добијамо сву снагу, сва надахнућа, оно нас вечно привлачи, ја осећам његову моћ и вредности које оно емитује целој Васиони, и тиме је одржава у складу. Ја нисам продро у тајну тог језгра, али знам да постоји.“ Теслин биограф О`Нил, у књизи „Ненадмашни геније“, на један тас теразија ставља Теслу, а на други групу грчких богова. Оне подухвате, због којих су стари Грци своје великане узнели на Олимп и назвали их боговима, Тесла је чинио сам.

Живот је чудо! Због чега је то за Вас истина?

* Због тога што верујем Рилкеу, песнику, који пева: „Види, ја живим. Од чега?/ Нит се детињство смањује/ Нити будућност…/ Безбројни живот/ Извире у мом срцу.“

Да ли је смрт културе непроверена гласина?

* Велику грешку чине јавна гласила и медији понављајући те две речи „смрт културе“, јер су чиста лаж. А паметнији од мене кажу да десет пута поновљена лаж постаје истина! Зато ћу одговор на ово питање одћутати, све надајући се да ћу због тога бити благословен, по рецепту неког анонимног Сарадника сунца, који га је исписао на једној згради у Жаркову: „Благословен нека је онај који нема шта да каже, а ипак ћути!“

Чека ли Србију, па и свет ишта осим сто јада?

* Ја сам давно написао у једној песми: „На животном путу, па иза кривине, има нека брига што човека брине!“ Ако сад персонификујемо и Србију и свет, онда би ови стихови могли да се парафразирају: „Србија, са светом, чему да се нада, Будућност их чека са стотину јада!“ Овако сједињенима и очовеченима Чернишевски би поручио: „Лична срећа је немогућа без среће других!“

Чији завет нисмо испоштовали, а били смо дужни то учинити?

* Завет и савет Исидоре Секулић: „Национализам треба да је и по суштини и по облику чиста, висока култура. Култура у најбољем смислу речи. Морал, хуманизам, етика, честитост. Ваљаност и честитост и првокласност не само српска, него човечанска.“

Ко за писану реч представља оно што Марадона представља за фудбал?

* Дефинитивно Душко Радовић, чувени дриблер у поезији за децу, и голгетер у порукама за одрасле, као што је ова: „Деца се лако праве, теже кваре, а најтеже поправљају“.

У разговору са Богом, шта бисте га упитали?

* У име свих уметника, упитао бих га: – Како си, колега? Јер ја искрено верујем да се сви ми, по мери свог талента, мешамо у божије надлежности, стварајући своја – довршавамо Његово дело. У овој искреној вери ме подржава Пол Валери речима: „Сав посао уметника се састоји у томе да начини нешто ни из чега!“

Кога сматрате последњим херојем?

* Доктора Владету Јеротића, психијатра и књижевника. Њему је професија психијатра, доделила борбу против демона који, мучећи његове пацијенте, муче и њега. Књижевна и стручна популарност му је натоварила на врат новинаре и радозналце, а његова доброта и спремност да свакоме помогне, добровољну обавезу да се пет-шест пута годишње састаје са две невладине одганизације, Породицом бистрих потока и Школом за опстанак. Да не помињемо, а зашто и да не поменемо, његових деведесет две године! А онда се морамо и сетити Бомаршеа, који је на свој духовит начин, чини се, одсликао Јеротићев подвиг у спремности да за свакога нађе времена: „Има људи толико досадних, да са њима за пет минута изгубите цео дан!“

На овом Млечном путу, међу толиким звездама, шта може променити један човек?

* Може, и мора, научити напамет ову мисао Олдоса Хаксија: „Само је један кутак Свемира који сигурно можете поправити, а то сте ви сами!“

Нашем драгом Ршуму који 2017. године слави 60 година књижевног рада (1957-2017), редакција „Искре“ унапред честита овај велики јубилеј којим се ретко ко може похвалити.

Тагови: Емир Кустурица, Љубивоје Ршумовић, Милан Ружић