IN MEMORIAM: ЖОЗЕФ ПОНТИС (1978 – 2021): Када сам се из Андрићграда вратио у Француску, прва књига коју сам купио била је наравно На Дрини Ћуприја!
(У Француској је 24. фебруара ове године у 42. години преминуо француски писац Жосеф Понтис, велики пријатељ Андрићграда. Понтис је 2019. године био гост Андрићевог института и отворио је четврти по реду међународни Сајам књига у Андрићеграду. У сајамским данима, био је представљен и његов роман „На линији: фабричке цедуље“ (у Србији и Републици Српској роман је објављен у сарадњи Андрићевог института и издавачке куће „Лом“) у ком аутор, млади интелектуалац, своје доживљаје из фабрике бележи сваке вечери након повратка са посла, а у форми фабричког дневника заснованог на лирској прози организованој слободним стихом.
Интервју колеге Велимира Младеновића са Жозефом Понтисом, који је „Политика“ објавила 2019. године, „Искра“ објављује у знак поштовања и сећања на великог писца.)
Француски аутор Жосеф Понтис, аутор романа На Линији (Лом, Андрићев Инситут – Вишеград, 2019) у разговору за Политику говори нам о својој посети Вишеграду и ексклузивно најављјује докумантарну серију о историји радничке класе у Европи у којој и он учествује, а чија се премијера очекује 21. априла на чувеном каналу Арте.
- Ваша књижевна каријера почиње оног тренутка када сте почели да радите у једној фабрици у Бретањи. Заправо, искуство које сте тамо стекли постало је инспириација за Ваш роман првенац На линији. Можете ли да нам кажете нешто више о тим књижевним почецима?
– Одувек сам читао и писао, још од младалачких дана. Завршио сам студије класичне књижевности (француске, латинске и грчке) и већ тада сам писао новеле и објављивао чланке у независним антикапиталистичким новинама. Године 2012. сам као социјални радник у једном приском предграђу, водио један курс креативног писања са четворо младих људи са којима сам радио. Када сам дошао у Бретању да се оженим и да зарадим за живот, писање ме није напустило.
- Ви сматрате да фабричка постројења на Западу представњају неку врсту модерног ропства. Можете ли да нам појасните ту идеју?
– Рад на траци је измишељен у халама у Чикагу 1871.годие. Од тада се ништа није променило. Ништа се није променило од чувене сцене из Модерних времена Чарлија Чаплина, филма који је изашао 1936. године. Капитализам гута раднике физички и морално само да би остварио профит. С тим у вези, имао сам част да учествујем у једној докумантарној серији која се бави историјом радника у Европи. Емитоваће се на чувеном француско-немачком каналу Арте. Серија ће бити доступна и на сајту од 21. априла. Тамо сведочимо да су фабрике више експолатација него ропство.
- Реците нам нешто више о том пројекту.
– Ради се о документарној дугометражној серији која је снимана у Шкотској, Енглеској, Италији, Шпанији, Русији и Француској. Ја учествујем у три епизоде на шта сам изузетно поносан.
- Имали сте прилике да посетите Андрићев Институт у Вишеграду. Ваш роман је тамо изузетно добро прихваћен. Какве сте успомене понели из Вишеграда?
– Јако су ми пријатна та сећања на српско лето у Вишеграду. Било је чудесно! Дочек, предусретљивост свих (Љубина, Татјанина, Дуњина, Емирова) и свих осталих чија сам имена заборавио. Памтим врло интелигентне разговоре и све оно што сам открио о тој земљи коју сам познавао само из уџбеника историје.
А Иво Андрић…Нисам познавао Андрића. Када сам се вратио у Француску, прва књига коју сам купио била је наравно На Дрини Ћурпија. Кавква је то књига! Каква је то интелигенција! Прави јунак те књиге је заправо мост. Генијално и чудесно написана, скоро па као и мој роман На линији, у коме је главни јунак фабрика. Тако је то, иако се не познајемо, избарали смо исти наративни поступак, цртати у малим потезима и у различитим епохама једну одређену форму стварности.
Од тада имам малу залиху романа На Дрини Ћурпија и поклањам тај роман пријатељима.
Чувам (моја супруга такође, јер је она ишла са мном у Вишеград), једно дивно сећање на тај град. Једино нам је жао што нисмо остали дуже и што нисмо посетили и Београд. Хвала Вам што ћете на овај начин братски пренети свима поздраве.
- У овом тренутку Француска пролази кроз велику друштвени и санитарну кризу. Шта Ви радите током изолације? Пишете ли нови роман?
-У карантину смо у нашој малој кући у Бретањи, у Лорјену. Морам Вам рећи да смо ми привилеговани у односу на целу ситуацију. Око куће имамо малу башту и много непрочитаних књига. Ја наравно радим на новом роману.
- Желите ли да откријете српским читоцима о чему се ради у Вашем новом роману?
– Нажалост, не. Због урока, али мислим и надам се да ће тема интересовати како француску тако и срспку публику.
Разговарао: Велимир Младеновић, Политика
