ИН МЕМОРИАМ: Никола Кока Јанковић

Чувени београдски професор, дугогодишњи члан Српске академије наука и уметности вајар Никола Кока Јанковић преминуо је прошле недеље у 91. години живота.

Андрићград, камени град на обали Дрине посвећен Иви Андрићу, дело Емира Кустурице, са тугом и пијететом сећа се вајара чије дело, скулптура Николе Тесле, краси један од тргова града. Скулптуру Николе Тесле, Јанковић је Андрићграду даровао 2015. године, када је споменик славном научнику, на Видовдан, 28. јуна, и откривен. Обраћајући се окупљеним грађанима, Матија Бећковић, тог дана је аутора споменика, вајара Јанковића назвао највећим живим српским скулптором.

Уз споменик Николи Тесли висок 1,25 метара  постављен у Андрићграду, Никола Кока Јанковић аутор је и Теслине статуе откривене у новембру 2013. године у Њујорку, на Лонг Ајленду, поводом 70 година од смрти великог научника.

Никола Кока Јанковић Академију за ликовне уметности завршио је 1950. године у класи професора Лојза Долинара и Сретена Стојановића, а године 1952. завршава и постдипломске студије код професора Сретена Стојановића, саопштио је САНУ.

За ванредног професора Факултета ликовних уметности у Београду изабран је 1970, а за редовног 1978. године.

Његов рад обухвата све области скулптуре: портрете, ситну пластику, споменике, многобројне бисте, плакете, медаље и др. Био је члан УЛУС-а, групе „Самостални“, „Београдске групе“, Друштва српских уметника „Лада“ и излагао је на њиховим групним изложбама.

Имао је осам самосталних изложби у Београду, Ваљеву, Крагујевцу, Берлину, Новом Саду и Крушевцу. Године 1970. учествује на изложби „Савремена југословенска скулптура“ у Лондону.

За дописног члана Одељења ликовне и музичке уметности САНУ изабран је 23. октобра 1997. године, а за редовног 2. новембра 2006. године. Био је члан Председништва САНУ, Стручног савета Библиотеке САНУ и Одбора за речник појмова из области ликовне уметности САНУ, члан Управног одбора Факултета ликовних уметности у Београду, Управног одбора Фонда „Иван Табаковић“, програмског савета манифестације „Дани српског духовног преображења“, Одбора за доделу награде Вукове задужбине из области уметности.

Добитник је Златног длета УЛУС-а, Прве награде за бисту Лази Костићу, награде УЛУС-а за ситну пластику, награде Друштва српских уметника „Лада“ за скулптуру, Априлске награде Београда, годишње награде Вукове задужбине.

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић упутио је Српској академији наука и уметности телеграм саучешћа поводом смрти академика Јанковића.

„Молим вас да у име Министарства културе и информисања и у моје лично име примите изразе дубоког и искреног саучешћа поводом смрти вашег члана, академика Николе Коке Јанковића. Као истакнути вајар, професор на факултету и члан САНУ, Никола Кока Јанковић оставио је упечатљив и особен траг у културном животу Србије. Сећаћемо га се с великим поштовањем, уз велику захвалност за све што је учинио за српску културу и уметност“, наводи се у телеграму саучешћа.

– Професор, Крагујевчанин, чији су учитељи такође били велики умови, као Лојзе Долинар, Иван Табаковић, Ђорђе Андрејевић Кун и Сретен Стојановић – који га је издвојио као младог вајара од кога се највише очекује јер је “талентован, врло озбиљан, није оптерећен нимбусом модерног по сваку цену, нити експериментише екстравагантним формама ради помодарства и јефтине помодности, чега има код нас” – стоји у тексту објављеном у дневном листу „Блиц“, 2010. године, после ретроспективне изложбе скулптура и слика Николе Коке Јанковића у Галерији САНУ у Београду.

– Какав је био – такав је и остао. Амбијент у којем ствара је атеље од тридесетак квадрата у којем одасвуд гледају Тесла, Доситеј, Вук, Нушић, Миланковић, војвода Путник, Кидрич, Омчикус, Надежда, Сава, Величковић, Оља, ратници, актови, торза… и аутопортрет.

– Мој отац је држао кафану на гласу “Зелени венац” у центру Крагујевца. Мајку сам упамтио крај шпорета, корита и пегле. Нису имали кад да браћу и мене питају за школу. Мајка је понављала: важне су три ствари, да не лажете, не крадете и не пушите. Често сам у кафани иза пећи цртао. Отац је говорио: “То што ти радиш, могу и ја. Само легнем у снег и насликам се. Све што видиш створила је математика и наука”. У кафану је залазио један сликар, Жарко, са Куном је учио у Паризу. Зависник од морфијума, зарастао у браду, капут му се до земље вукао, цртао би за коју пару… “Оћеш на њега да личиш!” – узвикивао би отац. У гимназији сам цртао рекламе за филмове. Биоскоп је радио и за време окупације, па сам захваљујући својим рекламама из првог реда гледао филмове о Фридеману Баху, Рембранту… Прва слика коју сам запамтио, са једне изложбе у Крагујевцу, била је Белина (Лепосава Бела Павловић, прим. нов.) слика крава, а прва упутства о вајању и ливењу добио сам од професора Србе Петковића. Мог школског друга Димитрија Огњеновића вајао сам у дворишту иза куће. Пошто сам вазда хтео нешто више, у библиотеци сам гледао репродукције Гогена, Сезана, Ван Гога, интервју са Роденом, чији сам “Тестамент” и превео са Александром Рашевским. На фронт нисам отишао, мада ме је мајка спаковала да кренем јер ме је друг одвукао на другу страну, да за агитпроп цртам Тита, Стаљина, Рузвелта…

Академију сам уписао без скулптуре јер у аутобус за Београд с њом нисам могао ући. Понео сам цртеже. Оцене ме нису занимале. Вазда сам хтео да подигнем више него што могу. Тада се скулптура предавала преко фигуре, а професори с нама вајали и то излагали. И ја сам касније са својим студентима вајао. Само тако се решавају тешкоће. Кад је фигура у питању – много је компликовано. Вајар који ради портрет је као диригент који руководи оркестром. Од тога како реши око, зависи како ће уво. Пропорција и конструкција јесу почетак свега. Мора бити реда. Барокна уметност је компликована, али ништа не штрчи.

Студентима сам скретао пажњу да је занат важан не само зато што их оспособљава за потпуну контролу над оним што ће реализовати, већ и зато што се у самом занату збива уметност. Оља Ивањицки није код мене завршила, али је била одлична. Онда је добила Фулбрајтову стипендију. По повратку из Америке ухватила се “Медијале”. Говорио сам јој. Уместо да они од тебе уче, ти се њима прилагођаваш…”. Миланко Мандић, мој ђак, био је апсолутни таленат, као Моцарт у музици. Па видите његовог Иву Андрића на Венцу или Перу Добриновића, Зорана Радмиловића. Изузетни су Тамара Ракић, велики борац, Миланка Васиц, Драган Васић, Драган Николић, Светозар Мирков, Нена Хаџи Јованчић, Гоца Каљаловић, Борислава Продановић, Славе Ајтоски…, Здравко Јоксимовић, а без атељеа,… Ми, некада, бар тај проблем нисмо имали. Добио сам га са 27 година на Сајмишту!

Многи су били задужени да ме уведу у партију, али сам свима одговарао да од тог посла нема ништа. Није то било као данас. Да вајам Кидричеву фигуру добио сам захваљујући претходним “Гурмана Јоце” и “Даре Нијагаре” за Први београдски сајам. Ма добро сам ја прошао у животу, радио што сам волео, често и рушио своје скулптуре незадовољан резултатом, био својеглав. На крају, одбио сам и “националну пензију” јер један додатак већ имам, као члан САНУ. Управо сам напунио 84 године и ништа мене више не чуди. Живимо на једној великој “фарми” – у доба спорта, разоноде и рекламе… Да није било “Гурмана Јоце”, не би било ни Кидрича. Занат вајара оспособљава за потпуну контролу онога што ће реализовати – пренео је те године „Блиц“ сећања великог вајара.

Најважнији споменици и награде
Прва награда за бисту Лазе Костића, Сомбор, 1962.
Прва награда за споменик Борису Кидричу, Београд, 1963.
Прва награда за бисту Милентија Поповића, Скупштина, Београд, 1973.
Рељеф на вратима Музеја „21. октобар“ у Шумарицама, 1975.
Споменик Алекси Шантићу, Мостар (1975), срушен деведесетих, обновљен 2002.
Споменик Николи Тесли, Крушевац, испред „Електроистока“, 1979.
Прва награда за бисту Драгојла Дудића, Скупштина Србије, 1981.
Прва награда за Споменик палим родољубима на Теразијама, 1983.
Споменик Јоакиму Вујићу, испред Народног позоришта, Крагујевац, 1985.
Споменик Доситеју Обрадовићу, Нови Сад и Приштина, 1990.
Споменик војводи Путнику, Крагујевац, 1991.

Тагови: Матија Бећковић, Никола Кока Јанковић