ИМА БОГА: РАЗМИШЉАЊА ЈЕДНОГ ФОТОГРАФА

Драган Бабовић (fkv.rs)

КАИРОС И ЈЕДНА ИЗЛОЖБА

Антички човек је веровао у срећни (сусретни, јер срећа је од срешта, сусрет) тренутак, када се збуде нешто неочекивано, и управо се кроз неочекивано се пројави хармонија која није од овога света.  Каирос, најмлађи Зевсов син, био је божанство срећног трена. Свепрождрљиви Хронос тече, и носи све пред собом, као тамна бујица, а Каирос долети као колибри, преда нам светлост и одлепрша.

Мајстор фотографије, сликар и писац Драган Бабовић, у свом прозном запису „Има Бога“, забележио је разговор који је имао са својим пријатељем после његове истоимене изложбе у Београду. (https://fineartdmb.com/price/ima-boga) Честитајући му на малим ремек – делима, истакао је:“Ухватио си свако догађање баш у правом тренутку. Главна фигура човека је на правом месту, добро издвојена светлошћу и величином од позадине, увек у складном односу према околини и другим фигурама, у чему се крију разна значења. Посебно ми се допадају сенке, понегде и сумаглица, које целом призору дају допунску атмосферу. Свака снимљена сцена је права реткост. Твоје композиције су пример за угед у погледу распореда свих важних ликовних елемената као што су облик, боја, светло-тамно и унутрашњи израз. Притом све фотографије чине вредну целовиту збирку. Међутим, извини што те ово питам – нисам приметио да иједна фотографија има везе са црквом, теологијом или религијом. Нисам схватио зашто си изложбу тако насловио?“

Заиста – зашто?

 

ОДГОВОР ФОТОГРАФА

Човек, који се четрдесет година бавио фотографијом, и који, вели писац приче, није био ревносни верник, признао је да некако види присуство Божје у лепоти својих уметничких дела: „Целога живота сам мислио да је довољно да се човек труди, да учи, да напредује, да се усавршава, па да његов дар за фотографију да одређене резултате. Међутим, признаћу ти, ма колико то било тачно, без неке додатне силе, коју не могу речима објаснити, осим срећном околношћу или Божјом помоћи, никада не бих успео да добијем жељени снимак.“

На питање пријатеља шта би то значило, фотограф чистих каироса рекао је:“У последњих десетак година сам поред фотографија које сам успео да снимим баш онако како сам желео у тренутку снимања, почео да стављам наслов ИМА БОГА. А зашто? Зато што сам пре него што сам их снимио помислио „Ако има Бога, сцена коју сам предвидео ће се догодити и ништа ми се неће испречити на путу до реализације снимка“. И заиста, то је почело да ми се редовно догађа, као да Бог испуњава моје жеље./…/ Колико сам само добрих сцена изгубио када сам имао најјачу жељу да то снимим. Очигледно да ми те сцене нису биле суђене и да не зависи све увек само од мене. На пример, угледам бициклисту који путује са својом дугом сенком на асфалту и ја га припремљен чекам да изађе на чистину, кад се баш у том тренутку, испред њега изнебуха створе аутомобили, аутобуси и триста других чуда који га заклоне и мени пропадне добра прилика. Нежељени предмети као да се на силу гурају у кадар који сам хтео да снимим и такви снимци постају потпуно неупотребљиви.“

А када наиђе каирос – ето суштаствене лепоте.

 

НЕПОНОВЉИВОСТ

Све сцене приказане на изложби фотографија биле су непоновљиве, нико их није намештао, па је аутор изложбе био свестан да „режије“ не може ни бити:“Ми смо фотографи живота, који не режирамо сцене, већ их ловимо и хватамо њихов непоновљив тренутак.“ Сваки грчевити покушај да се нека слика ухвати, пропада, утврдио је он на основу искуства. Само смирена опуштеност доноси каирос:“Када ово говорим, не желим да повредим неког верника. Ни сам не знам коначни одговор, да ли су снимци који ми успевају, као и они који из неког недокучивог разлога никада не успевају, дело мога труда или дело Божјег наума.“

Фотограф је, на крају, замолио свог пријатеља:“Нађи ми, молим те, лице које зна тачан, искуствено, животно и научно проверљив одговор.“

Чежња за одговором на таква питања насушна је чежња човекова.

 

БОГ И ЛЕПОТА

Без намере да дајем проверљив одговор било које врсте ( јер, како рече Свети Атанасије Велики, не бих веровао у Бога докучивог ограниченом људском разуму ), сећам се да је православно богословље увек тражило првоузрок лепоте у Вишњем. Тако свештеник и теолог Драгомир Сандо истиче:“Осећај лепоте има и своју библијску утемељеност. Са првих страница Библије о стварању света из прве главе Постања већ у десетом стиху говори се о стварању копна и воде, те се каже: „виде Бог да је добро“ (καλόν). Исте речи се понављају и трећег дана Божјег стварања света, и четвртога, и петога, као и шестога дана: „виде Бог да све беше добро.“ Али шестога дана када поред крупнијих животиња Бог ствара и човека додаје се у тексту Библије још једна реч: „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома“. За све створено човековим мерама рекли би: да све створено беше лепо. Речи добро и лепо овде имају идентичан смисао. Код древних Грка овај појам се називао калокагатија (припадност добру и лепоме).“

У свом огледу о онтологији и гносеологији византијског схватања лепоте Наташа Вилић нас подсећа:“У византијској философији је свеприсутан став по коме се мора поново успоставити хармонија између творевине и Творца, а резулат тог напора јесте изновно појављивање енергије као највише лепоте, која се код византијских философа схвата као непролазност, надилажење смрти, а могућа је тек у постизању заједништва са Богом./…/ Лепота потраге за истином јесте као сама лепота исказана кроз и преко симболике боје на сликама и лепоте светлости.“

Амерички православни теолог, Дејвид Бентли Харт, вели да је „велико морално и духовно просветљење – огромно увећање сензибилитета и проницљивости – да једна истински хришћанска естетика може даровати онима који то траже: вид осветљен љубављу, вид чија сопствена светлост може учинити видљивим оно што би иначе остало заувек сакривено.“

Доботољубље је, дакле, Лепотољубље.

 

ЧОВЕК – БОГОЛИКОСТ ИЛИ ПУКА ПЛЕСАН?

Паганин Келс, који је полемисао са хришћанским писцем Оригеном у трећем веку, говорио је да су хришћани блесави јер су Врховном Богу, који је у блаженој апатији изнад свих светова, приписали бригу о бедном и смртном човеку, који је плесан на ободу универзума. Зар би Врховно Блаженство обраћало пажњу на тренутак фотографисања неког бића на планети Земљи? Шта њему значи светлописно овековечење пролазног?

Хришћани су, међутим, увек били спремни да кажу да је Творац свемира истовремено и Бог каироса, срећног – сусретног часа у коме осетимо да постоји смисао са великим С. Смисао је, говорио је наш хришћански мислилац Жарко Видовић, осећање смисла, а уметности нема без опуштености у благодарственом осећању да све што постоји јесте надлогички логосно. Зато је уметничко дело, после свих научених занатских вештина, дар који се добија и који је немогуће изнудити. Треба поорати, засејати, окопати, залити, заштити од штеточина, а пшеница ће из добро припремљеног тла израсти сама. Сунце и киша чине земљу плодном – али,  плодна је биљка.  Уметност, као, по Видовићу, „опуштеност у смирености“, није ствар људске воље и одлуке. Вештина је неопходна, али вишњи дар чини доброг занатлију правим уметником.

 

СВИ МАЈСТОРИ ТО ЗНАЈУ

Тако је и код мајстора музике, као и код мајстора поезије, али и код мајстора фотографије. Видовић о правом извођачу каже да он постаје велики тек кад технику надиђе спонтаношћу:“To значи да су свест и пажња потпуно ослобођене за дух музике, док се техником баве сами прсти, без икакве контроле свести над њиховим радом! Тек тада je пред нама мајстор. Мајсторство je у прстима, a у самој свести je тада дух, само дух! Свест je ослобођена телесности, јер се не бави контролом рада прстију. Но то мајсторство помаже мајстору и да буде лишен сваки нарцисоидности и да се тако с лакоћом поистовећује (да саосећа) са композитором (или песником), јер ни у најмањој мери не мисли о себи. A кад не би био мајстор технике (заната), био би приморан – већ самом телесном невештином – да мисли о себи. Нарцисоидност je, наиме, увек плод немоћи. Наравно, техничка моћ није довољна. Потребан je и дух који не зависи ни од нашег знања (чак ни техничког), ни од нашe одлуке.“

Фотограф мора бити мајстор свог заната, тумач апарата којим се служи, сав претворен у око, да зна када наступа каирос. Али Лепота која ће му припасти јесте дар. Она долеће и одлеће, као колибри, пада и диже се у небо као поленов прах, пева у срцу као загледаност у трепет свакодневног постојања.

Чини ми се да је прича „Има Бога“ управо о томе.

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ 
?>