Игор Караулов: ПРИМАДОНА ЗАВОДИ РЕД

Ала Пугачова (Wikipedia)

У нашем нестабилном свету, изнад Але Пугачoве лебди одблесак вечности. Скоро пола века генерација за генерацијом без ње не може да замисли своју новогодишњу трпезу. Није да јој је сад остало много ватрених обожаватеља, просто су се навикли и, што би се рекло, „нема друге алтернативе“. Улетевши у животе наших бака и дедова као дрска дебитанткиња, освојила је симпатије интелигенције певајући, додуше накриво, полузабрањеног Мандељштама, од свог приватног живота направила уметнички предмет, глумећи у биографском филму „Жена која пева“, извела низ монументалних песама чије су строфе ушле у народ („а ти си хладан као ајсберг у океану“) и прилично брзо постала, по аналогији са књижевним генералима старих времена, генерал, маршал, генералисимус поп-музике ни на који начин нижи од заменика министра културе, притом вечна и несмењива. Чак јој је измишљена и посебна титула – „примадона, коју је покушала да региструје као бренд.

У новом кругу руске историје, Ала Пугачова се поново доживљава као значајна личност. Чим је почела Специјална операција, она је заједно са супругом Максимом Галкином отишла у Израел, тамо присуствовала антируском сабату Марата Гелмана званом „СловоНово“, дружећи се са Гребеншчиковим и Макаревичем, иако није давала личне коментаре о томе шта се дешава. Сад, после шест месеци Специјалне операције, Пугачова се вратила – међутим, остављајући Галкина да обиђе Европу у жуто-плавој одећи. Штавише, вратила се у свом стилу, изјавивши да је већ дуго овде, односно као да нигде није ни одлазила.

Рекло би се: у чему је проблем? Пугачова је држављанка Русије, није починила ништа противзаконито, зашто се не би вратила? Али ако је човек већ изабрао за себе улогу симбола, сваки његов корак добија симболички значај. На пример, за многе је повратак Пугачове постао симболичан резултат протеклих шест месеци у области културе. Они закључују да „специјална операција у култури“, о којој се много говорило, још није дала значајније резултате, а можда још није ни почела.

Пугачова се вратила без објашњења, пословно, отварајући ногом врата аута, и изјавила да намерава да доведе ствари у ред у нашим главама. За људе који доносе одлуке у културној сфери на различитим нивоима, повратак Пугачове такође може постати симбол и сигнал одређене врсте. Ово се може схватити као „повратак у нормалност“: више нема потребе да се води рачуна о неизреченим идеолошким ограничењима, можете игнорисати сваку опструкцију на друштвеним мрежама, можете радити истим методама са уобичајеним контингентом. И нико није дужан да пријави шта је урадио и рекао у последњих шест месеци, никоме се не тражи не само искрено покајање, већ чак ни формални гест према држави, војсци и народу.

Овај „повратак у нормалност“ је већ увелико у току. Дакле, певачицу Манижу упорно намећу као хедлајнера козачког фестивала, упркос протестима самих Козака. Или, овде у Санкт Петербургу планирано је да се одржи позоришни фестивал „Балтичка кућа“, уз учешће истог Туминаса, истог Рајхелгауза и других мрзитеља Специјалне операције. По свему судећи, очекује се веома специфичан скуп истомишљеника, за које би било много логичније да се са новцем Ходорковског окупе у Виљнусу. Али они се окупљају у северној престоници Русије и, могуће, уз подршку представника наше државе.

А шта је са патриотском културом, шта је са новим таласом који смо чекали? А она је заузела место у резервату. Све веома демократски и плуралистички. Пошто у земљи постоје појединачни ексцентрици који су забринути због трагедије цивилног становништва Донбаса, ратних напора наше војске, сећања на наше хероје, онда ћемо за њих уредити неколико резервата како би се узели у обзир и њихови културни интереси. Успешно покретање програма „Своји“  на Првом каналу један је од ових резервата, можда не и последњи.

Међутим, „специјална операција у култури“ уопште се не своди на то да се једном броју родољубивих рок и реп музичара пружи прилика да увећају своју славу и, сходно томе, своје хонораре. Не ни на то да се и њима добаци парче славе, иако га заслужују. Немојте мислити да је реч о баналној прерасподели тржишта у корист патриота.

Штавише, војно-патриотска компонента је веома важна, али није главни елемент давно закашњеле трансформације културне сфере. Главна ствар је нешто друго. Наша популарна култура три деценије је подстицала потрошачке рефлексе у јавности, оријентисала се на западњачке обрасце потрошње. Култура је служила као компрадорска економија заснована на ресурсима и сама је постепено добијала компрадорски карактер. А Ала Пугачова је постала главни симбол те компрадорске културе. У извесном смислу, она се чак може упоредити са Константином Победоносцевом: и она настоји да замрзне руско друштво – и сад је над нама поново раширила своја крила сове. Али дошло је вруће време – и стара компрадорска култура постаје неважна. У условима кад се мења економска основа земље, кад се на продају стављају стотине скупих вила на Рубљовки – може ли да опстане стара култура добро ухрањених олигархијских корпоративних забава?

Данас чак ни забавна култура не треба да успављује, већ да буди. Да подстиче јавност да буде креативна, да учи, да разуме наше време и да заједнички разговарамо о најхитнијим питањима. Требало би да васпитава не лакомислени цинизам дрског потрошача, већ саосећање према ближњем и интерес за нашу огромну земљу. У ствари, она још увек не постоји у потребном обиму, ова нова култура. Дуго је била сломљена пугачевизмом. Може се развити и разгранати прилично брзо, ако у њу буду смислено улагана средства. У земљи има пуно талентованих људи, али им је потребна подршка.

Сад, шест месеци након што је наша земља одлучила да одбаци западни диктат, води се борба за то како ћемо видети наше културно и информативно поље у наредних шест месеци. Или ће друштво поново бити уроњено у анабиозу под маском „нормализације“, а текућа глобална конфронтација бити склоњена у мрачни ормар колективне свести, или ће култура почети активно да служи мобилизацији друштва. Прва варијанта је корисна за етаблиране елите. Без друге неће бити победе. Избор је наш.

 

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)